Kada sam pre dosta godina bio u Glazgovu, mamurluk sam najefikasnije lečio ujutru u pabu, tamo gde sam ga i zaradio, uz engleski doručak i crnu kafu. U centru grada, nedaleko od oficijelne prodavnice FC Celtic bio je mali pab koji je odudarao od ostalih kafića i restorana za turiste a dobro pamtim kako je unutrašnjost bila oblepljena novinama mesto uobičajenih tapeta. I gosti su bili živopisni. Obučeni u karirane košulje (uglavnom zelenih tonova), sa uobičajenim kačketima na glavama, izboranim licima i manjkom zuba, pričali su neki engleski koji uopšte nisam razumeo. Tačnije, nisam razaznavao većinu reči. Ono što je takođe bilo specifično u vezi s tim pabom jeste i da su u njemu prednost davali čaju a ne kafi. I tako sam prvi put video simpatičnog brkatog čikicu sa mornarskom kapom, prvo na šolji čaja a onda i na slici na zidu paba.
Nisam znao ko je taj čovek tada, ali ubrzo sam saznao.
Pošto je bio avgust, vratio sam se iz Velike Britanije u rodni Niš baš kad je počinjao festival „Filmski susreti“. Kao po običaju, u Gradskoj kući bio je priređen prijem za glumce, političari su držali govore a vrućina je bila nesnosna. Vreme sam prekraćivao ćaskajući sa portirom u toj, staroj, otmenoj predratnoj zgradi u kojoj je bila i kancelarija gradonačelnika. Sa zanimanjem sam posmatrao uramljene portrete na zidu desno od ulaza, bio je tu Milan Obrenović, viteški kralj oslobodilac, a pored njega su bili poređani i gradonačelnici Niša, od oslobođenja pa nadalje.
Ipak, za oko mi je zapeo jedan poznat lik.
Bio je to isti onaj simpatični čikica iz paba u Glazgovu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
