Basara o Ćosiću, Kaporu, Đinđiću i “Knjizi o Milutinu”

Svetislav Basara, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, poslednjih godina nas kroz jednu igru fikcije presecanu realnim epizodama uči zapravo o našoj stvarnosti. Zašto ona izgleda baš tako. Ukazuje nam na sadašnjost u kojoj nikako da se izvučemo iz prošlosti. Ili kako je rekao u podkastu „Rosić i drugovi“ na portalu Velikih priča, tačnije opisao nas – kao da, misleći da idemo pravo, mi smo zarobljeni na ogromnom kružnom toku na kojem se vrtimo i stalno vraćamo na raskrsnice na kojima smo pali u prošlosti.

Ovih dana Basari je izašla knjiga „Đinđić: Memoari s onu stranu groba“ i on je u ovom intervjuu pričao o njoj, ali i o Dobrici Ćosiću, Momi Kaporu, Jugoslaviji, danima koje je kao ambasador proveo na Kipru.

Kako je nastala knjiga „Đinđić: Memoari s onu stranu groba“

U poslednjih nekoliko mojih knjiga, radnja se vrti oko tog atentata koji je, pre svega, jedan stravičan događaj. Toliko stravičan da se Srbija ne može oporaviti još sto godina i tek kad se bude malo oporavila, negde 2103. godine, onda će opet biti ubijen neki Đinđić.

Tako da sam pomislio da nakon serije tih literarnih obrada, da bi bilo dobro za završetak tog mog ciklusa da uradim jedan, ne rekonstruisani, nego konstruisani, tačnije da Zoran Đinđić sam kaže šta misli o tom sledu stvari koje su vodile njegovom ubistvu.

Treba da se setimo da je na dan pogibije Đinđić imao rejting od četiri posto. Znači, bio je veoma omražen, ne samo kod radikala i socijalista koji su po prirodi stvari protivnici, nego je bio omražen i u takozvanoj građanskoj Srbiji, ovoj koja danas urliče protiv Vučića.

Tako da sam to shvatio kao referendum. To piše u knjizi, to je referendum – ubiti Đinđića. I devedeset šest zarez šest posto je zaokružilo „da“. I posle nečista savest, stotine hiljada na njegovoj sahrani. Naknadno sam tražio u arhivama i video koliki je bio obim te kampanje protiv Đinđića. Ne samo tabloidi – udbaški i vojno-bezbednosni, nego i mediji koje Srbija zove građanskim.