Moj najteži slučaj: Ispovesti poznatih psihoterapeuta

Likovi u serijama redovno “sede na kauču”, od Tonija Soprana koji posećuje psihijatricu dr Dženifer Melfi, koja ga verovatno najbolje poznaje, pa do bračnog para iz serije “Prizori iz bračnog života” koja počinje scenom kada su njih dvoje kod terapeuta zbog problema u braku. Danas, za razliku od vremena kada je odlazak kod psihoterapeuta bio nešto što se krilo od ostatka familije (i Toni krije od svojih), češće čujemo savet da se u slučaju problema sa mentalnim zdravljem treba javiti stručnjaku. Psihoterapeuti su važni likovi, ne samo u serijama. I to je dobro. Ljudi su generalno otvoreniji i svesniji da je briga o psihi važan deo brige o svome zdravlju.

U našoj sredini i dalje postoje brojne predrasude prema mentalnom zdravlju i korišćenju usluga psihološkog savetovanja i psihoterapije. Na primer, kod nas je još uvek dosta rašireno uverenje da se psihološki “normalna” osoba sa psihološkim teškoćama nosi tako što ih ignoriše i potiskuje, kaže profesor Aleksandar Baucal, upravnik Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. “Čak i kada ta situacija ode predaleko i kada više ne uspevamo da zanemarujemo naše psihološke teškoće, mnogi se stide da potraže psihološku pomoć. Pitanje mentalnog zdravlja je u tom pogledu slično svakom drugom zdravstvenom problemu.”

U tom kontekstu je važno da razumemo da psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti nisu osobe koje nemaju svoje teškoće i probleme.

“Svi ih imamo, i to često. I mi imamo svoje dileme i teškoće, i mi imamo situacije i odnose sa nekim ljudima u kojima se teže snalazimo. Čak i u profesionalnom radu, tamo gde možemo da se oslonimo na profesionalna znanja i prakse, dešava se da su neke situacije teže od drugih. Zato je važno da se demistifikuje da osobe koje pružaju psihološku pomoć i podršku drugima nemaju nikakve probleme. I oni imaju probleme kao i svi ljudi. Najvažnija je razlika u tome što su oni naučili kako da se nose sa tim teškoćama i kako da uče i rastu na osnovu tog iskustva”, kaže Baucal.

U Srbiji svaka druga osoba koja pati od depresije, i svaka peta osoba koja je pod rizikom od suicida nikada nije potražila stručnu pomoć, pokazalo je istraživanje „Mentalno zdravlje u Srbiji: procena potreba, faktori rizika i barijera u dobijanju stručne podrške“. Autostigma je jedan od glavnih razloga što ljudi u Srbiji ne traže stručnu pomoć kada im je potrebna. Karakteriše je uverenje da je traženje stručne pomoći poraz, znak da manje vredimo, da nismo dovoljno pametni ili da smo slabi.

Kada je u pitanju mentalno zdravlje, možemo da kažemo da je jedino “normalno” da imamo stalno neke, manje ili veće, teškoće u našem psihološkom funkcionisanju, dodaje Baucal. I u odnosu sa sobom i u odnosu sa drugim ljudima, i u kući i na poslu i u komšiluku. Ono što pravi razliku jeste kako se odnosimo prema tim teškoćama i da li na vreme zatražimo i dobijemo odgovarajući podršku.

“Svima nama treba psihološka podrška ponekad. U tom pogledu psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti nisu izuzetak.”

Nekoliko naših iskusnih psihoterapeuta sa dugogodišnjim iskustvom se “otvorilo” o tome kako je sa druge strane “kauča”. Govorili su o svojim najtežim slučajevima, problematici koja im je bila najizazovnija i provokativna, kako su ih rešavali, da li je bilo i onoga “ja ovo ne mogu” i kako se oseća psihoterapeut kada shvati da ne može nekome da pomogne ili kada posle toliko sati razgovora konačno krene napredak u terapiji. Kako su proživljavali te “teške” slučajeve na kojima su se “spoticali” i kada su i oni morali da zatraže pomoć – psihoterapeuta.

I, možda najvažnije, šta su iz tih najtežih slučajeva naučili.