O tim problemima se nekad pričalo u kafani

Za to je bila dovoljna “kafana”. Možda su zato i bile pune usred bela dana. Malo se popriča s prijateljem, malo se pojada, razmeni se pokoja suvisla ili nesuvisla misao; to su čak preporučivali i psihijatri – čašica koječega i prijatelj. Za neke, uveče se izlazak pretvori u ludovanje u kafani, na splavu, o količini alkohola nećemo… to je nekako (bio) zaštitni znak ovog grada. Korona je sve to sasvim pokvarila, i nije reč bila samo o slobodi kretanja, takozvanom normalnom životu, ili želji za provodom, već i o tom momentu oslobađanja stresa, bekstva od svakodnevice ili već šta je ko imao na duši a dugo pokušava da zalepi flaster na to.

Tada je svako ostao sa sobom ili s porodicom/teskobnim poslom od kojeg je možda nesvesno želeo da pobegne. Mnogima su se samo dogodile vrlo ružne stvari, ili njihovim bližnjima, ili više teških i ružnih stvari. Nekad deluje kao da nema kraja. Tako se rodio trenutak u kojem su ljudi sve više krenuli da traže pomoć – shvatajući da s nekim stvarima ne mogu više sami.

I tu dolazimo do Frojda i onoga da neispoljene emocije ne umiru nikad. I da je potpuna iskrenost prema sebi dobra vežba. Danas, sve više njih javno govori o iskustvima psihoterapije i da su zakoračili u svet koji je dugo bio smatran bespotrebnim, tabu.