Sahrana na kojoj je ponovo rođen srpski nacionalizam

Da li ste nekada gledali snimak sa sahrane Aleksandra Leke Rankovića?

Ako jeste, iznenadili biste se koliko njih nikada nije videlo kako je to zaista izgledalo – iako su sigurno o toj sahrani slušali nebrojano puta. Mogli ste, recimo, da vidite nešto o tome i u prepisci Svetislava Basare i Miljenka Jergovića o 1983, pa se tu našlo mesta i za priču o ovom događaju.

Za  svaki slučaj, evo još jednom:

Slike sa sahrane Leke Rankovića na beogradskom Novom groblju, desetine hiljada ljudi koji u atmosferi južnoameričkih stadiona uzvikuju ono što se 15 godina unazad nije smelo izgovoriti: “heroj Leka!”, lik i delo Aleksandra Rankovića izdiglo je na mitološki nivo – u kom su mnogi tokom osamdesetih tražili razloge srpskog nezadovoljstva i osećaja poraženosti u posttitoističkoj Jugoslaviji.

Ne zna se da li je posle Brionskog plenuma više ćutao on, ili su više svi drugi ćutali o njemu. Aleksandar Leka Ranković za života nije govorio o tome kako je “sklonjen” na Brionskom plenumu, nije želeo da kaže reč protiv partije, države ili Tita. Od nekada prvog komuniste i prvog policajca Srbije, preko noći je postao prvi “čije se ime ne spominje”. Toliko je ćutao ovaj istaknuti narodni heroj i revolucionar, jedan od očeva utemeljivača socijalističke Jugoslavije, da s ove istorijske distance datum njegove smrti nema nikakav istorijski značaj. Kad je preminuo, ionako je za državu, režim i partiju odavno već bio mrtav. Drugi su, međutim, preko noći toliko “počeli da pričaju”, da je datum njegove sahrane postao jedan od najznačajnijih datuma u hronologiji raspada Jugoslavije.

Te desetine, a mnogi kažu i stotine hiljada ljudi, koje su ispratile Rankovića u večni počinak, bila je to ista kritična masa koja je na Kosovu Polju čula da niko ne sme da nas bije, koja je kupovala jogurte u Novom Sadu, ili ispred Skupštine Jugoslavije tražila da se uhapsi Vlasi. To je bila ta kritična masa – koja sem za razliku od Miloševićevih “kosovaca” koje je šetao po celoj zemlji – spontano okupila, a koju je tadašnje rukovodstvo ignorisalo i otvorilo put svemu što se kasnije dogodilo.

***