Kada bi me neko pitao koja je najbolja serija ikad snimljena, a da imam samo tri sekunde da razmislim, posle samo jedne sekunde odgovorila bih: „The Office”. Američka verzija, pošto englesku još nisam pogledala. I da me taj isti neko pita zašto baš „The Office”, bilo bi mi teško da objasnim. Zbog humora? Ili zbog toga koliko se lako možeš povezati sa idejom da radiš na nekom mestu gde ti je šef neviđena budala, dok su ti kolege na skali ludila od nula (normalan) do deset (skroz lud), stalno između devet i šesnaest.
Ono što intenzivno volim kod ove serije je to što je sva ta ludila i disfunkcionalnosti obavila u humor, onu užasnu i predivnu kombinaciju krindža i smešnog. Često mene bude sramota zbog toga koliko se i kako neko blamira, neko iz tamo nekog Skrentona u Pensilvaniji, ko radi u firmi za prodaju papira. Međutim, kad bi se uklonili humor i psihološka distanca, dobila bi se dosta realnija slika, a to je da je taj kolektiv duboko disfunkcionalan. Na psihološkom nivou, ne po pitanju onoga za šta korporacija Dander Miflin jedino mari, a to je profit. Tu Majkl i njegova ekipa stoje odlično, jer su nekoliko puta bili proglašeni najboljim ogrankom ove firme. Ironija, zar ne?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
