Zašto je Milošević morao da bude isporučen Hagu

Znam, poštovani čitaoče, koliku buru u našoj javnosti izaziva ovo pitanje. I ovaj čin petooktobarskih vlasti. Upravo zato o tome i pišem. Mi smo, pokazalo se nebrojeno puta, narod veoma sklon subjektivizmu. Pristrasnosti, jednostranosti, navijaštvu. Još smo skloniji reakcijama i stavovima proisteklim iz emotivnosti ili indoktrinacije. Radije veru poklanjamo predrasudama i samoobmanama no što smo kadri za trezveno i racionalno rasuđivanje. Činjenice, odveć često, tumačimo u svoju korist. Pozivamo se na one koje nam odgovaraju, to jest za koje živimo u uverenju da nam odgovaraju, one nepovoljne brišemo i potiremo. Ono što priznajemo sebi, negiramo kod drugog. Ono što je naša vrlina, tuđa je mana. I obratno. Iz te, usuđujem se reći, naopake navike dolaze mnoge naše zablude. I mnoga naša ogrešenja.

Ovaj tekst trebalo bi da pomogne kako bi se taj događaj, isporučenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, razjasnio sa stanovišta onih koji su tu odluku doneli i taj potez preduzeli. Svestan sam da su izgledi za ovo minimalni i da ćemo ostati, najverovatnije, i dalje zarobljeni u sopstvenim predubeđenjima, u svojim neobjektivnostima, kao posledici jedne smišljene i sistematske propagande. Čak i oni među nama što su bili protivni Miloševićevoj vlasti, protivili su se njegovom izručenju. I oni što su nad njim pobedu odneli, a čiju je pobedu upravo on osporavao, štitili su njegov lični integritet i krivičnu neodgovornost.

Tako je u ovdašnjem javnom mnjenju stvoren mit o Miloševićevoj ekstradiciji kao krunskom dokazu nacionalnog izdajstva petooktobaraca. Po toj (anti)logici oni koji su ga isporučili srpski su izdajnici prvog reda, oni što su se tome suprotstavljali su dokazani patrioti. Iza ovoga krije se jedno dublje podmetanje, jedna dublja, i potencijalno pogibeljna, neistina. Sam Milošević je bio iskreni branilac srpskog interesa, dok su njegovi isporučioci, aktom njegovog isporučenja, dokazali svoju izneveru srpskog interesa. To je ona lažna floskula: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije.“ Jeftino da jeftinije biti ne može. I providno da providnije ne može biti. Manipulativno da manipulativnijeg nema. Ali većina ovog naroda u ovo je poverovala. Veruje i danas. Nažalost. Ne razume da se time jedan pojedinac poistovećuje sa čitavom nacijom i celokupnom državom. I da se njegovo blagoutrobije doživljava kao nacionalna vrednost iznad svake druge vrednosti.

A istina je, prava istina, na sasvim drugoj strani. Niti je Milošević bio odan srpstvu, niti je njegova politika branila Srbe. On i njegova politika su (zlo)upotrebljavali taj narodni sentiment, to narodno sećanje i narodnu frustraciju, kako bi ostvarili svoj glavni, i jedini cilj: očuvanje Titove Jugoslavije. Otud i ona neinteligentna parola o tome kako su u Jugoslaviji svi Srbi živeli u jednoj državi. Da podsetim, ideal nacionalizma nije u tome da jedan narod živi u jednoj državi, već da jedan narod živi u SVOJOJ državi. Poznata je krilatica nacionalne ideje: Jedan narod – jedna država. Primera radi, svi su Mađari, i svi su Česi, živeli u Habzburškoj monarhiji pa su se svim silama borili protiv nje u pustoj težnji ka vlastitoj državi. I na kraju krajeva su, posle Prvog svetskog rata, u tom svom nastojanju uspeli.

U Miloševićevom slučaju, najgore je bilo to što je on svoje pogrešne ciljeve hteo da postigne primenom sile, to jest angažovanjem oružanih snaga JNA. Taj ogromni vojni arsenal pokrenut je u sumanutom rušilačkom poduhvatu nasilnog sprečavanja neumitnog raspada SFR Jugoslavije. Povrh toga, sponzorisao je svakojake paravojne formacije predvođene osvedočenim kriminalcima. U svim tim ratovima, treba ponoviti, Milošević je poražen. SFRJ se definitivno raspala, na njenim razvalinama formirane su nove države od bivših federalnih republika s međunarodnim priznanjem i članstvom u Organizaciji Ujedinjenih nacija. Žrtve Miloševićeve destruktivnosti, ispostavilo se, bili su, pored stotina hiljada nesrba i sami Srbi. Srpski egzodus iz Hrvatske, kasnije i sa Kosova ostaje kao nemo svedočanstvo Miloševićeve politike. Etničko čišćenje u Miloševićevoj orkestraciji olupalo se o glavu baš Srbima. Možda i više no drugima prema kojima je Milošević takve protivzakonite i nehumane metode primenjivao.