Četrdeset godina. Toliko je prošlo otkako je Marti Mekflaj prvi put uskočio u DeLorean i otputovao trideset godina unazad, pravo u 1955. godinu. Kada je film „Povratak u budućnost“ izašao 1985. godine, bila sam dete i nisam razumela sve – putovanje kroz vreme, paradokse, sve te naučne šeme, ali priča mi je držala pažnju.
Prošle nedelje sam ponovo gledala film, možda po stoti put u životu, i opet sam se smejala istim šalama, srce mi pomalo zastane u istim napetim trenucima, bude mi drago kad vidim Martija i Doka zajedno kako planiraju da vrate našeg junaka kući. Ima filmova koje voliš zato što su ti obeležili detinjstvo i onda ih odrasla pogledaš i shvatiš da su zapravo osrednji. „Povratak u budućnost“ nije takav.
Zamislite koliko je teško napraviti film o putovanju kroz vreme koji zapravo ima smisla. Većina njih se pogubi u narativu, pravi greške u logici ili jednostavno odustane od bilo kakve naučne smislenosti i bude u fazonu „ma ajde, ne tupi previše“. Srećom, Robert Zemekis i Bob Gejl to nisu sebi dopustili. Oni su osmislili mehaniku putovanja kroz vreme koja funkcioniše i napisali su scenario koji je istovremeno zabavna avantura i dirljiva priča o odrastanju i porodici.
Tako, DeLorean mora da dostigne 88 milja na sat – što je oko 141 kilometar na sat – da bi se aktivirao fluks kondenzator i aktiviralo putovanje kroz vreme. Zvuči tehnički, ali u filmu to nikada ne deluje komplikovano jer nije poenta da se objašnjava kako je sve to moguće. Dovoljno je da vidimo taj brzinometar na kontrolnoj tabli, brojeve kako rastu, i znamo da kada dostigne 88 – nešto spektakularno će se desiti.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
