“A šta ako, jednog dana, Slobodan i mene pozove?”: Dnevnik Milovana Đilasa (2)

Svi nastavci feljtona biće dostupni OVDE.

***

Matija Bećković objavio je nedavno knjigu “Moj drug Đido” – sa zapisima i sećanjima na razgovore sa Milovanom Đilasu.  Ovom knjigom se, na neki način, nadovezuje na “Dnevnik Milovana Đilasa – Raspad i rat” (Izdavač Vukotić media), u kojima je najpoznatiji disident od 1989. do 1995. redovno zapisivao detalje razgovora i susreta sa  vodećim intelketulacima doba – opozicionarima tadašnjim i budućim, ponekima i bliskim vlastima – razgovore sa Ljubom Tadićem, Mihizom… utiske i priče koje bi čuo od Dese Trevizan, Mirka Kovača, Slavka Goldštajna, šta su mu govorili ambasadori Francuske, Velike Britanije ili SAD (posebno su zanimljivi razgovori sa Cimermanom i njegovom suprugom), šta bi čuo i šta bi rekao brojnim stranim i domaćim novinarima koji su kod njega dolazili… Ali, glavni likovi njegove priče bili su Matija Bećković i Dobrica Ćosić. A posebno Matija.

Nadovezujući se na izvode koje smo objavili iz Bećkovićeve knjige, donosimo vam i feljton zasnovan na dnevničkim zapisima Milovana Đilasa.

U ovom nastavku izdvajamo kako je video formiranje stranka u Srbiji 1990. godine…

1990.

6. januar 1990.

Vuk Drašković i Šešelj osnivaju partiju u N. Pazovi – u četničkoj tradiciji: dobro je – nek okupe šovinističke bezumnike. Zanimljivo da je u N. Pazovi sve počelo kao folklor: šajkače i sl. Bili su u pravu – pa i ja! – koji su videli o čemu se radi. Dobrica, Inić i ja (razgovor telefonom) mislimo da ne bi trebalo to zabranjivati, mada ja mislim da će srpska vlada morati bar da se ogradi jer će biti pritisnuta od Hrvata i Slovenaca: Eto šta se dopušta u Srbiji? Eto šta je Srbija!…

Dopuna razgovora s ambasadorom USA: on podupire reformu Markovića – to je učinio i javno, a ja sam rekao da je to prvi moderni jugosl. državnik i da njegova reforma, čak i ako ne uspe, ima revolucionarni značaj. I za Sloveniju: svojim liberalizmom i Slovenija deluje na jugosl. sistem revolucionarno – revolucionarno u demokratskom pravcu, što jedino i jeste revolucionarno u sistemu “realnog socijaiizma”.

Matija je u Švedskoj – zato se, danas, nismo našli (“subotari” – kažu za nas). Kaže mi Dobrica da su Mihiz, Mića Popović i Matija izdali neki proglas: traže novi ustav i demokratiju. Čudim se da mi Matija ništa nije rekao. Ali je dobro – to i Dobrica misli – da se Matija orijentiše demokratski (pluralizam partija), iako je osetljiv previše kad su u pitanju Srbi, makar i ne bili u pravu.

9. januar 1990.

Juče popodne bili Milan Nikolić i Mića Milić, osnivači buduće soc.-dem. partije. Rekao sam da neću u forum, ali da ću ih pomoći. Nisam isključio da budem običan član, mada je Štefica protiv, a i ja sam u naknadnom razmišljanju sklon da ni to ne budem.

Prezauzet sam: posete, intervjui i nadasve starost i oslabelost. Ali, šta da se radi – kad se mora.

I ovo: kampanja iz svih kalibara protiv Draškovićeve Srpske narodne obnove (četničko-ljotićevske imitacije): srpsko vođstvo, probudivši nacionalizam i hegemonizam, i sebe je potkopalo i ugrozilo, tako da sad mora da se ograđuje i brani. No te ograde i odbrane su važne, i za demokratiju i za Jugoslaviju: početak preloma ka demokratiji i ka Jugoslaviji, kao i u ostalim sferama. Mada Tuđmanova HDZ nije ista, na putu je da bude slična Draškovićevoj SNO. HDZ će verovatno imati većeg upliva u Hrvatskoj, ali to ne bi trebalo da obraduje nikog, pa ni Hrvate koji prednost daju demokratiji nad nacionalizmom.

21. januar 1990.

Matija, po podne, kod mene: politički se – tako da kažem – “propametio”: sve odmereniji i uzdržaniji, bez oduševljavanja za bilo kog vođu ili vođstvo, jedino ga još vređaju i jede očigledne uvredljivosti i nepravde prema Srbima. Nije čudo, doista se taj narod nastradao i nažrtvovao.

Kongres SKJ očito ide k raspadu. Miloševićev zahtev za jedinstvom partije začuđujuće nerealan i nemotivisan – kao iz nekog davnog “titovskog” vremena. Slovenci su realni kad traže uvođenje konsenzusa nacionalnog u SKJ: to bi vodilo koaliciji soc.-dem. struja. Ali mada je to realno s obzirom na stanje u SKJ i državi – do toga neće doći. Raspad. Ako, i inače je raspadnuto. No to ne mora, mada nije isključeno da bude i raspad Jugoslavije. Vojnici-komunisti istupaju kao da je Tito još među njima i nad njima. U poslednje vreme čak i admiral Šimić, koji je meni izgledao inteligentniji i pronicijiviji. A na Kongresu – oficiri su najdogmatičniji, najnerealniji i najskučeniji u svojim istupanjima: čudo jedno kako ljudski um može da bude nepomičan i zatupljen, opsednut ideologijom ili skučenim, sebičnim interesima. U politici je čovek uman dok stvara i dok se bori.

A na kongresu je došlo do toga da je jedan delegat predlagao “rehabilitaciju Đilasa”! Dobre namere koje već nikog ni ne ljute: Sancta simplicitas.

24. januar 1990.

Slovenci napustili kongres SKJ zbog jedne reči: jedinstvena (misli se na partiju)! Mada su ih drugi delegati (delegati iz prosrpske koalicije) ispratili ironičnim aplauzom – Srbi su ustvari poraženi: preostali delegati nisu nastavili s radom kongresa kako je zahtevao Milošević. Odavno nisam čuo prazniji i neprilagođeniji govor nego što je Miloševićev na početku kongresa: gola uveravanja i neosnovana ratobornost. Slovensko vođstvo je dominiralo i rečnikom i stilom i taktikom. Srbi se mahom ljute, uvređeni neostvarenošću onog što su sebi uvrteli i onim što i oni na druge obilato izručuju.

Meni takav razvoj ne izgleda ni porazan ni opasan: SKJ se već odavno

raspao, a država će funkcionisati, kao što funkcioniše, i bez SKJ, ako ne i bolje. Svi troje, Mica, Št. i ja smo bolesni od virusnog gripa – ja zasada nemam temperature.

12. februar 1990.

Ima nečeg čudnog u srpskoj politici: na jednoj strani raspaljivanje nacionalizma, arhaičnog i primitivnog, a na drugoj – demokratizacija. Eto, danas u vestima, ozakonjivanje part. pluralizma, sa zabranom partija koje izazivaju nac. mržnju (s čim se i ja slažem, mada tek treba videti kako će to biti formulisano). Nacionalizam i pritisci prema Kosovu, uz nedostatak razumevanja za event. demokratska strujanja među Albancima. Tako i svadljivost sa Slovencima i Hrvatima. Realizam i demokratizam se mešaju s fantazmagorijama nacionalističkim… Inače, sve skupa, u Jugoslaviji se prilike i ne razvijaju tako loše: kriza je prošla vrhunac – bar ova kriza, kriza “titoizma”…

15. februar 1990.

Plan Srbije o naseljavanju Kosova ne samo što zaoštrava sve odnose (s Albancima, s Hrvatima i Slovencima), nego je neizvodljiv i razoran za ekonomiju Srbije i – što je važnije – za demokratsku svest i demokratiju u Srbiji… Ali, srećom, ima i drukčijih tendencija…

Matija u “Knj. novinama” lepo, duhovito i s ljubavlju o meni: veliki sam mu dužnik – za dugotrajno i iskreno, nesebično prijateljstvo, a i za zalaganje za moj “povratak u život”.

20. februar 1990.

Juče s Dobricom i A. Petrovim na ručku kod japanskog ambasadora. Interesuje ga sve o Jugoslaviji. Dobrica i ja smo više pričali da se ne slažemo nego što se nismo slagali.

A danas sam išao na sastanak s izraelskom delegacijom, koja je ovde lepo primljena. Klara Mandić: Bilo je u Valjevu, sa seljacima, i suza. Fantastično smo primljeni: – Ima i jedan naš Jevrejin, Kabiljo iz Sarajeva, koji je bio vrlo srdačan sa mnom. Objašnjavao sam im Jugoslaviju, pomalo štedeći Srbiju: jedno što ne primam optužbe iz Slovenije i Srbije o “neofašizmu” i “neostaljinizmu” Srba, a drugo što ne želim da ih razočaram u Srbe koji su ih tako lepo primili.

I tako dva dana – pričam li pričam, umoran od umora i iste priče.

A Armija je zapala u potpunu konfuziju: niti može da se prilagodi pluralizmu, niti da se odrekne komunizma i Tita. Da bi zadržali izgled, predlažu nerealne izlaze iz realnog nejedinstva SKJ: vojska bez otadžbine ne može završiti sem u konfuziji i rasulu…

25. februar 1990.

Juče, Matija kod mene.

Kad smo izišli u šetnju:

Bio M. na večeri koju je Slobodan Milošević dao u čast jevrejske delegacije (koju sam i ja posetio – na zahtev Klare Mandić u njihovo ime). Slobodan Selenić upitao Miloševića o Kosovu i ovaj govorio oko pola sata.

Reprodukujem, ukratko, prema Matiji (reči Slobodanove):

Mi smo zabranili miliciji da pucaju i da ih tuku: oni su to shvatili kao slabost. Danas su ih tukli u Uroševcu i drugde – verujem da sutra neće biti demonstracija… Uzećemo im policiju i sudstvo, tako da će im ostati samo lokalna samouprava… Mi imamo dole sedam hiijada miliconera – odlazak četrdeset i pet Slovenaca ne znači ništa, niti nas interesuje šta pišu i govore… Alternativci albanski kopiraju Severnu Irsku: ograđuju se od terorista i separatista, a legalno brane njihove zahteve. Mi ćemo ih pohapsiti – već ima dovoljno materijala za to, ali čekamo pogodan spoljni i unutarnji trenutak. A postupićemo u tome i u drugom po svome, bez obzira na to šta će svet da piše i govori… Mi nećemo zbog Kosova lišavati srpski narod demokratije… Kosovo više nije glavni problem, nego privreda…

U kontekstu, Matijin utisak da Srbi imaju i varijantu za otcepljenje od Jug.

Upitao sam Matiju šta misli o tom govoru Slobodanovom: odgovorio je evazivno: Govorio je jasno, logično, povezano – kao da se spremao unapred, kao da čita. – Matiju je govor očito impresionirao, a ja sam dodao: Izgleda mi, po tome, da je Slobodan pametniji nego što sam mislio. – Ali sam iskazao i neverice: homogenost i agresivnost Albanaca, komplikacije oko Bosne – posle Tuđmanovih pretenzija na Bosnu i napola rehabilitacije NDH kao “vekovne” težnje (lepo se okrunila ta težnja!).

Matija nije oduševljen demokratizacijom: Nisam ovako zamišljao demokratiju – isti ijudi, slični metodi. – Ali uviđa da je stanje bolje, slobodnije.

26. februar 1990.

Govor (i intervju u “Vjesniku”) Tuđmana. Unosi nov, značajan elemenat u jugoslovensku situaciju: oživljavanje desnog, “pravaškog” hrv. nacionalizma. Napola je “oprao” ustaše – a kad su u pitanju ustaše, sve što je napola više no celo! Pretenzije na BiH (i Srem – kao istorijske granice!), a i na separatizam (pravaštvo = separatizam). To će ovde, u Srbiji, podjariti i onako raspaljeni nacionalizam i separatizam… Da imam uporišta i da treba kome pisao bih protiv Tuđmana i njegovih zlokobnih i “dvosmislenih” koncepcija… Tuđman živi u iluziji da će ujediniti Hrvate, pa podleže šovinističkoj atmosferi da će šoviniste u demokratiji preveslati. A on njima služi kao stepenica za separatizam i protiv Srba… Tuđman je preambiciozan i konfuzan – takav i treba šovinizmu, bar za sada.

8. mart 1990.

Juče popodne su bili Karl Geršman i Nađa iz Nac. zadužbine za demokratiju (National Endowment for Democracy), čiji smo gosti bili ja i Štefica na međunar. konferenciji u Washingtonu, prošle godine. Geršman je na mene ostavio ovog puta – duže smo razgovarali – veoma dobar utisak: inteligentan, oštra zapažanja, informisan. S njima je bio i sekretar ambasade SAD za politička pitanja…

Nego, iz razgovora se vidi da su Amerikanci dobro informisani o ovdašnjim prilikama, da su povezani, sve intenzivnije, s opoz. pokretima – onim demokratskim, i da nastoje da im pomognu i da utiču na njihovo usklađivanje. Protivu su Tuđmana i Draškovića, što je dobro i važno. Interesuje ih posebno Kosovo – više zbog aktivizovanja srpskog nacionalizma svih boja na tom pitanju, što usporava demokratski razvoj u Jugoslaviji.