“Treći dnevnik” TV Beograd (7. jun 1989)

To što je Srbija bila na začelju uvođenja višepartizma u istočnoj Evropi (Srbija i Crna Gora su i od jugoslovenskih republika poslednje organizovale višestranačke izbore), ne znači da neće biti prva (ili među prvima) u ukidanju višepartizma. Čim se do kraja steknu uslovi. Ako se 1990. moralo u uvođenje višepartizma (od starta nakaradnog), kad se on bude ukidao to će se želeti. Doći će do olakšanja.

Možda pre uvođenja “bespartijskog pluralizma” (izvorna ideja osnivača i ideologa SPS Mihaila Markovića), ili održavanja kozmetičkog, formalnog višepartizma (bez mogućnosti smene vlasti na izborima), Vučić ipak bude raspisao još neke izbore na kojima će učestvovati i oni koji su realno protiv njega. Možda i ove izbore koje zahtevaju studenti, a podržava ih opozicija. Izgleda i jedni i drugi pomireni sa naprednjačkim izbornim standardima.

Ako Vučić ipak nema nameru da proba da izdrži do 2027. i obezbedi redovnost izbora, i bude li, dakle, vanrednih, vrlo je moguće da se ti vanredni izbori (ne) završe kao Četrnaesti – vanredni Kongres Saveza komunista Jugoslavije održan od 20. do 22. januara 1990. u beogradskom Centru “Sava”. Taj kongres nikada nije završen, kao što ni predstojeći srpski vanredni (ili možda redovni) izbori možda nikada neće biti završeni. Kao što su delegati iz Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije napustili vanredni Kongres SKJ, neko će, moguće, napustiti vanredne izbore, a neko će probati da ih završi kao što je Milošević neuspešno pokušavao da završi vanredni Kongres, tražeći donošenje nekakvih “smernica” i “zaključaka”. E, šta bi bilo posle prekinutih vanrednih izbora, to ćemo videti. Nadajmo se bez istorijskih analogija.

Ako je Četrnaesti – vanredni Kongres SKJ bio jedan od simboličkih krajeva Jugoslavije (SFRJ), onda je Deveta konferencija Pokreta nesvrstanih zemalja, održana od 4. do 7. septembra 1989. u Beogradu, bila “labudova pesma” te države. Što se tiče revijalnog dela tog samita, najzapaženiji je bio diktator Libije Gadafi koji je u Beograd doveo i šest kamila i tradicionalni beduinski šator, koji mu je poslužio umesto hotelskog apartmana. Nakon skupa kamile je Gadafi poklonio Beogradskom zoo-vrtu.

Što se simbolike tiče, bilo je upadljivo da je prvi čovek SFRJ (predsednik Predsedništva) Janez Drnovšek govor održao na slovenačkom jeziku. A to nije u kontekstu bilo baš isto kao kad je u još držećem Titolendu prvi čovek srpskih komunista Marko Nikezić na Brezovici odgovorio na francuskom jeziku na zdravicu partijskog druga Mahmuta Bakalija izgovorenu na albanskom. Atmosfera je bila malo neprijatna, Bakali je naglasio da je govorio na maternjem jeziku, a Nikezić mu je odgovorio da je i on govorio na maternjem jeziku jer mu je majka Francuskinja. Takvi lucidni trenuci deficitarni su bili u srpskoj politici. Tek ih danas nema.

U analizi medijskog sadržaja iz perioda terminalne faze Jugoslavije (pozne osamdesete) indikativan je “Treći dnevnik” Televizije Beograd (današnji RTS) emitovan 7. juna 1989. koji je kao lajtmotive imao predstojeći Samit nesvrstanih i predstojeći vanredni Kongres SKJ. U to vreme “Treći dnevnik” je bio jako bitna emisija sa jakim autorskim pečatom, kao što se osamdesetih godina prošloga veka proslavio i “Drugi dnevnik” TV Beograd koji je subotom vodio i uređivao Goran Milić. Pre ovog “Trećeg dnevnika” išla je animacija rolerkostera kao špica za reklame (to se tada zvalo ekonomsko-propagandni program), a taj rolerkoster bio je i nesvesna metafora onoga u šta je ušla država. Išlo se velikom brzinom u sunovrat, što šinama, što van šina.

“Treći dnevnik” vodi Veljko Samolov, novinar sa autoritetom. Prva vest je da je život u Pekingu zamro, stranci masovno napuštaju grad. Oko pet hiljada ljudi na pekinškom aerodromu pokušava da se čarterima prebaci bilo gde van Kine. Kineska vlada ne garantuje nikakvu bezbednost. Zoran Đorđević, izveštač “Tanjuga” iz Pekinga, javlja za “Dnevnik” da je svih 65 Jugoslovena u glavnom gradu Kine bezbedno. Po Pekingu se čuje puškaranje. Meci su zahvatili i predstavništvo jugoslovenske firme “Smelt” (danas bi se reklo slovenačke firme).

Inače, “Smelt” je bio sponzor osamdesetih godina prošlog veka košarkaškog kluba “Olimpija” (Smelt Olimpija) iz Ljubljane, u vreme kad su u njoj igrali Vilfan, Subotić, Kotnik, Hauptman… Neizvesnost u Pekingu je velika, potvrđuje dopisnik “Tanjuga”, u gradu je neko čudno zatišje, spekuliše se da li je postignut kompromis u političkom rukovodstvu Kine. Naravno, reč je o masovnim demonstracijama na trgu Tjenanmen koje su inicirali studenti i koje su ugušene krvoprolićem 3. i 4. juna 1989. godine.