“Ako ne bude dvesta hiljada – na***ali smo”

“Dan kad su padale suzavice”

“Tata, tata, je l’ to bilo kad su padale suzavice?”, upitala me je moja kći Jelena upadajući u razgovor nas starijih o petom oktobru, otprilike dve godine posle tog događaja.

“Jeste, sine, to je bio dan kad su padale suzavice”, odgovorio sam nestrpljivo samo da bih zadovoljio dečju znatiželju.

Deca imaju neobjašnjivu sposobnost da prepoznaju značaj trenutka i kad ne razumeju njegov pun smisao. I jedinstven talenat da to izraze na neponovljiv i neodoljiv način.

Jelena, hvala ti za naslov.

Peti oktobar dvehiljadite godine bio je četvrtak. Lep i sunčan dan. Takav često ume da bude početak jeseni u Beogradu.

Neupućeni posmatrač nije ni po čemu mogao naslutiti šta će se tog dana dogoditi u prestonici Srbije. Jutro je delovalo spokojno i mirno. Gradski život se razvijao brzinom koja metropole razlikuje od običnih naselja. Oko devet sati već se sve pokrenulo i zahuktalo. Zakrčen saobraćaj i vreva bili bi neizdrživi da svež jesenji vazduh nije neprestano razbijao učmalost i prljavštinu.

Beograd nije treptao od uzbuđenja i iščekivanja, mada je svaki njegov žitelj dobro znao šta se sprema tog popodneva. Postojalo je samo jedno pitanje i jedna zebnja u mislima Beograđana. Da li će biti dovoljno ljudi da se ovog puta uspe? Samo da ne bude nevinih žrtava.

Za razliku od glavnog grada, Srbija je gorela od uzbuđenja. Nekoliko dana su sve veće varoši bile potpuno zatvorene, a nepregledne kolone vozila i ljudi od rane zore su se kretale ka Beogradu. Jedna je dolazila iz pravca Užica i Čačka, druga od Vranja i Niša, treći su išli iz Šapca, četvrti su ka prestonici stizali s istoka, a šesta kolona iz Vojvodine. Saborno mesto bilo je odavno poznato: plato ispred Narodne skupštine.

Najavljeno je bilo da će Demokratska opozicija Srbije organizovati veliki protestni miting zbog odbijanja Miloševićevog režima da prizna pobedu na predsedničkim izborima kandidatu DOS-a. Danima se iz svih raspoloživih izvora čuo istovetan poziv: “Dođite, od vas zavisi budućnost Srbije.”

Prethodne večeri održali smo poslednji sastanak.

Kao i uvek skupili smo se u prostorijama Saveza za promene u kući na početku Skadarlije. Bilo je reči o završnim pripremama za sutrašnji događaj. Koštunica ni ovog puta nije našao za shodno da se pojavi, iako je bio predviđen kao jedini govornik na mitingu. Svi ostali imali su sasvim konkretne zadatke.

Posle sastanka, nekoliko nas se zadržalo na večeri. Đinđić je poručio roštilj i pivo iz obližnje kafane. Sećam se da smo pričali samo o jednoj temi – koliko će sveta sutra doći i koliko je potrebno da Milošević padne. Zoran je delovao opušteno, ali to nije moralo ništa da znači, jer je on uvek delovao hladnokrvno. Sedeći na ivici pisaćeg stola s jednom nogom oslonjenom na pod rekao je:

“Ako bude više od dvesta hiljada, neće biti problema. Ako ne bude – na***ali smo.”

“Toliko mora da bude”, odgovorio sam bodreći sebe više nego njega.

“Znaš šta, ovi iz unutrašnjosti mogu samo da naprave utisak kako je cela Srbija došla u Beograd, ali oni ne mogu da napune trg. Videćeš da njih ukupno neće biti više od dvadeset-trideset hiljada. Kao i uvek sve će zavisiti od građana Beograda. Ako oni izađu, biće super. Ali s njima se nikad ne zna.”

Nisam morao da mu odgovorim. Bio sam načisto da je u pravu, iako nisam bio sklon da potcenjujem moć Srbije.

Pre nego što smo se rastali, a moralo je biti blizu dva sata ujutru, upitao me je:

“E, gde si planirao da spavaš noćas?”

“Kod kuće, a zašto?”

“Otkud znam, ja ću da prekuntam u stranci. Ionako noćas neću moći da zaspim.”

Po naknadnim saznanjima, Đinđić se upravo te noći prvi put sreo s Miloradom Ulemekom Legijom. Imperativ je bio sprečiti krvoproliće, a od Ulemekove JSO pretila je najveća opasnost.

Moj prvi jutarnji zadatak bio je da posetim patrijarha srpskog Pavla. Imao sam zakazan prijem kod poglavara Srpske pravoslavne crkve tačno u devet.