27 pitanja o toksičnim roditeljima

Zahvaljujući izdavaču Psihopolis, ekskluzivno objavljujemo delove iz knjige  “Toksično vaspitanje”, autora Suzan Forvard i Kreg Bak.

Svi delovi dostupni su na ovom linku.

                                  ***

„Jeste me otac tukao, ali to je bilo samo da me dovede u red. Ne vidim kakve to veze ima s tim što mi se brak raspada.“
Gordon

Gordon, tridesetosmogodišnji uspešan hirurg ortopedije, došao je k meni kada ga je, nakon šest godina braka, napustila žena. Očajnički je želeo da mu se vrati, ali ona nije htela ni da razmisli o povratku, ukoliko on ne potraži pomoć da obuzda svoju narav. Plašila se njegovih neočekivanih napada i umorila se od njegovog nemilosrdnog kritikovanja. Gordon je znao da ima nezgodnu narav i da ponekad gnjavi, ali je ipak bio u šoku kada ga je žena napustila.

Tražila sam da mi priča o sebi. Dok je govorio, usmeravala sam ga pitanjima. Kada sam ga upitala o roditeljima, nasmešio se i opisao divnu sliku, naročito oca, istaknutog kardiologa Srednjeg zapada:

Da nije bilo njega, ja ne bih postao lekar. On je najbolji. Svi njegovi pacijenti misle da je svetac.

Pitala sam ga u kakvom je odnosu sa ocem sada. Nervozno se nasmejao i rekao:

Imali smo odličan odnos… dok mu nisam rekao da planiram da se prebacim na holističku medicinu. Pomislili biste da sam rekao da ću postati masovni ubica. Rekao sam mu pre tri meseca, i kad god se sretnemo on počinje da pridikuje kako me nije poslao na medicinu da postanem verski iscelitelj. Juče je baš bilo žestoko. Iznervirao se i rekao mi da zaboravim da sam član njegove porodice. To me je zaista zabolelo. Ne znam. Možda holistička medicina i nije tako dobra zamisao.

Dok je opisivao svog oca, koji očito nije bio tako divan kako bi on voleo da ja poverujem, primetila sam da je počeo da krši ruke. Kada je shvatio da to radi, obuzdao se spustivši ruke na sto, kao što često rade profesori za katedrom. To mi je izgledalo kao pokret koji je mogao usvojiti od oca.

Pitala sam Gordona da li je njegov otac uvek bio takav tiranin.

Ne, stvarno ne. Mislim, on jeste mnogo vikao i urlao, ponekad bi me i pljusnuo, kao i svako dete, ali ga ne bih nazvao tiraninom.

Privuklo mi je pažnju nešto u načinu na koji je izgovorio reč pljusnuo… Osetila sam u njegovom glasu blagu promenu emocije, i pitala sam ga o tome. Ispostavilo se da bi ga otac „ispljuskao“ dva ili tri puta nedeljno, kaišem! Nije trebalo mnogo da Gordon dobije batine: jedna prkosna reč, lošije ocene ili zaboravljena obaveza, sve su to bili dovoljno strašni „zločini“. Niti je otac brinuo gde će kaiš pasti; Gordon se prisetio da ga je tukao po leđima, nogama, rukama, šakama, zadnjici. Pitala sam do koje mere ga je otac fizički povređivao.

Gordon: Nisam krvario, ili tako nešto. Mislim, dobro se završilo. Samo je hteo da me drži pod kontrolom.

Suzan: Ali ti si ga se plašio, zar ne?

Gordon: Na smrt sam ga se plašio, ali zar ne treba tako da bude sa roditeljima?

Suzan: Gordone, da li biste želeli da se vaša deca tako osećaju prema vama?

Gordon je izbegavao moj pogled. Osećao se izuzetno neprijatno. Ja sam privukla svoju stolicu bliže njemu i nežno nastavila:

Vaša žena je pedijatar. Kada bi ona u svojoj ordinaciji videla dete sa istim tragovima na telu kakve ste vi imali nakon jednog od očevih „pljuskanja“, da li bi ona bila dužna da to prijavi vlastima?

Nije morao da odgovori. Oči su mu se ispunile suzama zbog tog saznanja. Prošaptao je:

Osećam užasan grč u stomaku.