Već sam jednom prilikom pisao na ovu temu, ali mi se čini da je važno da razjasnim neke važne poente. Prvo, spasavanje drugih je vid transfernog odnosa iz kuće; to obično rade parentifikovana deca koja su pritom sa dosta niskim samopoštovanjem. Nikada nisu mogli ni da budu deca ni da odrastu.
Kada si dete, imaš pravo da se igraš i da drugi o tebi brinu, a ovo dete je obično moralo da brine o bar jednom od dva roditelja, i da drži kontrolu u kući. Bes se kažnjavao, tako da je bilo važno da prežive gutanjem emocija i gutanjem potreba. Njih nikada nije bilo kao dece, zato što su periode opuštenosti uvek morali da plate anksioznošću.
Drugo, nisu mogli da odrastu, pošto ih bar jedan roditelj nije pustio da potpuno odu iz kuće. Bilo je potrebno da i ako fizički odu, psihički i emotivno budu zavisni od čuvanja uloge tom roditelju. U situaciji kada je jedan roditelj percipiran kao žrtva, a drugi kao agresor, dete je vaspitavano pasivnom agresijom.
Dete koje je od jednog roditelja dobilo strah a od drugog gomilu krivice ukoliko ne brine o tom roditelju, kasnije to isto radi sa drugima. Zašto? Zato što u kući nikada nije bilo prostora za njih. Jednog roditelja su morali da prežive, a drugog da spasavaju. Baš zato i danas kroz odnose ponavljaju isto. Spasilac traži žrtvu. Celog detinjstva su se bojali da će biti ili povređeni, ili prema nekom krivi. A ako su prema nekome krivi, biće napušteni i ostavljeni.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
