I dalje preživljavamo umesto da živimo

Jedna od važnih stvari u pokušaju da razumemo sebe jesu društveni problemi danas, kao i uloga psihoterapije u savremenom svetu. Sve se mora staviti u društveni kontekst, a u tom kontekstu, da biste razumeli čoveka, da biste mogli da mu pomognete i samim tim da razumete i pomognete sebi, morate da razumete iz koje priče dolazite.

Svi smo mi na određeni način neka priča, ona koju pričamo sami, kroz druge, sa drugima; mi smo presek svih tih priča i na kraju odlučujemo šta ćemo da budemo, ali biramo u odnosu na ono što nam je ponuđeno.

Rođeni smo na Balkanu, u Srbiji, ili bar na prostorima bivše Jugoslavije, i na tim prostorima postoje neke tzv. mentalitetske odlike koje u određenoj meri delimo. Kada kažem delimo, ne mislim da svi imamo iste, nego da su na neki način bile više ili manje prisutne u društvenom miljeu oko nas.

Jedna od tih stvari koje su bile veoma prisutne jeste trpljenje – u životu je važno trpeti, u životu nije važno biti srećan i to je jedan društveni i mentalitetski kontekst. Na ovim prostorima dugo se živelo pod okupacijom, navikli smo da moramo da preživimo, a da bismo preživeli najbolje je bilo da trpimo.

Kada ste u okupaciji, nema priče o nekim velikim stvarima, željama i aspiracijama. U tom kontekstu, živelo se vrlo teško, naši preci su živeli u lošim okolnostima gde su bili ubijani, proganjani, zatvarani, i ta priča “trpi” je zapravo bila priča “preživi”. I onda se život sveo na preživljavanje.