Prošlo je nekih sat i po vremena otkako je zazvonio telefon (a ja ne volim telefon, što kaže Momčilo Bajagić) i sa druge strane je bilo pitanje – „moglo bi nešto o ovome“. U tom trenutku, Srbija je već jednim okom gledala ka pisti aerodroma u Rigi, i puke formalnosti delile su je i od zvaničnog preranog povratka kući.
Ali poruka nije kasnila, valjalo je obratiti se odmah, i naravno moj odgovor je bio – hajde možda sutra, prekosutra, jer sad moram prvo da polomim sve što imam okolo.
Sada, tih devedeset minuta i pokoju rakiju kasnije (a i bez lomljave, jer ipak imam četres’ i kusur godina i valja mi se ponašati shodno tome), glava se ohladila i kažem sebi, okej, ipak treba napisati nešto sada, dok traje bol.
Jer što duže čekam, bol će postati žal, a žal će doneti neke poetske note, i možda i neki svetliji pogled na stvari. Nije vreme za to, jer realno, situacija je više u ovom trenutku bolna. A bolna je zato što, pa…
Zato što je ovo najgori rezultat srpske košarke u dugo. I posledice mogu biti ozbiljne.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
