S vremena na vreme pogledam Paskaljevićev film „Tango Argentino“ i setim se nečeg što je indirektno povezano sa mnom. Hulio Popović, u tumačenju neodoljivog Mije Aleksića, obožavao je argentinski tango koji je za njega bio simbol života, ljubavi i duhovne ispunjenosti. Taj maštoviti stari gospodin, međutim, nikad nije ostvario svoj životni san da ode u Argentinu i autentično doživi to o čemu je maštao.
Potpuno nevezano sa radnjom ovog filma, i ja se u svojim izvesnim godinama osećam slično. Ulazim u Hulijeve cipele i, baš kao i on, osećam neku setu što nikad nisam bio u Sjedinjenim Američkim Državama. Tu državu sam obožavao od detinjstva gledajući holivudske filmove, čitajući američke pisce, listajući njihove filmske i muzičke časopise i slušajući rokenrol. Moj stan je i danas prepun sitnica koje podsećaju na tu „zemlju jednakih mogućnosti“.
Ne preveliki, ali ipak pozamašni kofer na kome je oslikana prelepa američka zastava sa 50 zvezdica zauzima vidno mesto na mojoj vitrini (uzgred, meni je jednako lepa i engleska zastava). Svestan sam da je u slučaju SAD reč o popularnim predstavama koje se nalaze između fikcije i stvarnosti. To znači da se ovde radi o zemlji fenomenu koja je prešla put od divljine do moderne multikulturne demokratske zajednice, onoj koja je isplela oko sebe brojne mitove, poput Novog Sveta ili Novog Raja. U njoj uz malo sreće možete relativno lako preći put od „od trnja do zvezda“.
Da ne dužim, ja sam oduvek bio zaljubljen u tu veliku zemlju i sklon da joj oprostim mnoge istorijske grehe, političke brljotine i raznorazne stupidarije. Izuzimam bezumlje Donalda Trampa, jer je on sve drugo samo ne Amerika.
U svojim shvatanjima, ponašanju, odevanju, odnosima sa drugima ja se i danas osećam kao Amerikanac. Valjda zato što sam bio i ostao roker, što će reči Amer u duši. Znam da Amerika danas nije ni približno ista kao 60-ih ili 70-ih, ali nemojte mi kvariti snove podsećajući me na to.
Prosto, ja uistinu jesam moderan hipi matorac (rođen 1951) koji se svojevoljno zaglavio u najlepšem dobu XX veka. Nešto poput junaka filma Vudija Alena „Ponoć u Parizu“ (Midnight in Paris), filmu nostalgije i žala za nekim boljim, sadržajnijim i kreativnijim vremenima. Za razliku od ovog filma, u mojoj priči radi se samo o promeni mesta i vremena radnje.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
