Sasvim različit utisak se stiče kada se čovek upoznaje sa nekom bolešću čitajući udžbenik, kada rutinski u laboratoriji potvrđuje dijagnozu ispitivanjem uzorka nečije krvi ili likvora, kada pregleda i leči bolesnike koji mu se, kao na traci, smenjuju u ordinaciji i kada se, u razgovoru sa rodbinom bolesnika, suoči sa posledicama koje je bolest ostavila na njega i njegovo okruženje. U ovu elementarnu istinu uverio sam se, po ko zna koji put, pretposlednjeg majskog dana, razgovarajući sa majkom deteta obolelog od pozne komplikacije malih boginja koja dovodi do skleroznog skvrčavanja mozga i neizbežne smrti.
Bolest se komplikovano zove – subakutni sklerozirajući panencefalitis, skraćeno SSPE – i javlja se između dve i 30, često 5-10, godina posle preležanih malih boginja, vodeći postepenom progresivnom gubitku motornih i intelektualnih funkcija, sve do svođenja bolesnika takoreći na nivo biljke. U akronimu SSPE, pridev subakutni ukazuje da proces traje duže nego kod akutnih zaraznih bolesti, sklerozirajući označava prirodu degenerativnog procesa, a panencefalitis odražava činjenicu da su zahvaćene sve moždane strukture.
Majku obolelog dečaka muka je naučila da o SSPE zna više od mnogih lekara. Svesna je i ponavlja da bolesti nema leka, ali je malog N. vodila u Kijev gde neki doktor, kako je čula, eksperimentiše sa imunskom terapijom, a sprema se da sa detetom ide u Tursku, odakle su stigli glasovi o pokušajima da se utiče na tok SSPE. Dok je u Beogradu, svakoga dana pre i po podne pokušava da pomogne sinu odlaskom sa njim na fizikalnu terapiju. Ima i mlađeg sina, ali bolesniku pripada primat.
Sagovornika neizbežno preplave emocije, i to prvo empatija, a potom bes. Koliko će beskrupuloznih prevaranata pokušati da se okoristi o ovu nesrećnu majku i njenog bolesnog sina? Zatim se javi sumnja: dete se zarazilo na bolničkom lečenju kada je imalo samo šest meseci, dakle nije još moglo da bude vakcinisano, ali šta je sa vakcinalnim statusom njegove majke? Zna se da je odojče zaštićeno prvih nekoliko meseci života ukoliko je majka imala antitela. Zahvaljujući vakcinaciji učenica i trudnica mi, recimo, više nemamo tetanus novorođenčadi.
Međutim, u medicini, kao ni u životu, nema krutih pravila. Nekada prirodni pasivni imunitet – jednostavnije rečeno: antitela protiv malih boginja nasleđena od majke – opstaje i duže od devet meseci (zato se vakcinacija protiv te zaraze kod nas obavlja tek sa 12 navršenih meseci života), ali nekada iščili i pre šestog meseca. U doba odojčeta, klinička slika malih boginja je obično teška, a mali N. je imao blag oblik bolesti upravo zahvaljujući delimičnoj zaštiti stečenoj od majke. Nažalost, SSPE nije mogao da izbegne.
Postavlja se pitanje da li je odgovornost na bolnici u kojoj je došlo do zaražavanja. Nije, jer je u sobu malog N. primljeno dete koje je bilo tek u inkubaciji, pa se nije znalo da je izvor zaraze. Ali zašto se uopšte još uvek borimo sa malim boginjama?
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
