Baš kao što je najbolji način da izađemo iz živog blata – da se opustimo i pustimo telo da prirodno pronađe oslonac – tako je i u psihološkom smislu prvi korak ka izlasku iz bola zapravo njegovo prihvatanje
Najbolnija paralela je ona da se nikada niko ne smatra odgovornim, da se trka nastavlja, kao što se trka u Bolonji nastavila dok je Sena transportovan u bolnicu, da je čak, dok je on umirao, proglašen pobednik
Glorifikacija oružja, glorifikacija moći koju barem nakratko počinilac ima, opravdavanje njegovih postupaka spoljašnjim okolnostima kakve god bile – to su sve narativi sa kojima moramo da se borimo kao stručnjaci i kao pojedinci i kao sistemi
Tragedije poput ove u Novom Sadu ne dese se samo jednom. One nastavljaju da se dešavaju i šire, kao otrov nakon ujeda insekta, u krugovima
Neki ljudi su paralisani, i to ih ne čini ni boljim ni gorim. Neki ljudi ne mogu tako brzo da prerade informaciju, ili ne mogu da je prihvate uopšte
Zašto neki ljudi (ne) biraju da ostanu sami?
Primer te „zaglušujuće šutnje" bio je posle izveštaja o Telegram grupama u kojima se u našem regionu razmenjuju i prodaju incest i dečja pornografija, kao i slike majki, sestara, ujni i ostalih rođaka
Efekat koji serija ima na ljude je epski, od onih koji se suočavaju sa sopstvenom traumom, preko onih koji su zapanjeni posmatrači celog ovog nesvakidašnjeg fenomena, pa sve do onih koji se osećaju neprijatno pred celim tim ogoljavanjem
Nakon traumatskog iskustva i naš um postaje zastrašujuće mesto! U njemu žive sećanja na traumatični događaj. Ukoliko nismo „obradili i integrisali" traumatsko iskustvo, naš um ostaje mesto terora
Nemaš para? Trauma. Nemaš partnera? Trauma. Imaš para, nezadovoljan si? Trauma. To je sjajan način da skinemo krivicu sa sebe zato što nismo savršeni
Za jedno društvo koje preživi traumu poput one koje se dogodila u maju u Srbiji, neophodno je da se u njemu smiruje diskurs, jer to pomaže ljudima da se oporave, rekle su za Nedeljnik američka psihijatrica dr Melisa Brajmer i norveška pedijatrica dr Sin Stensland, zamenica rukovodioca studije Utoja
Umesto ličnih priča i svedočanstava sačekala me je postavka lišena svega emocionalnog i ličnog. Zašto smo odabrali da se ne sećamo tih ljudi i tih priča?
Trećeg i četvrtog maja tražio se odgovor, tražili su se krivci. Pet meseci je prošlo, kada se ekspert za traumu ušetao u njen epicentar, spreman da pruži odgovor
Resursi su naša (Velika) priča. To je priča onih koji su doživeli ratove, izbeglištva, logore, gubitke članova porodica, komšija i prijatelja, zlostavljanja u detinjstvu, fizičko i seksualno nasilje, društveno nasilje, poplave, zemljotrese, pandemiju i finalno masovna ubistva u „Ribnikaru“, Mladenovcu, Norveškoj i Americi
Napravljeni smo da izdržimo. I biće boljih i gorih dana, ali će generalno biti bolje. Iako to sada možda ne deluje tako, ovaj udar će proći
Ko smo mi kad ostanemo sami sa sobom, kad sklonimo sve filtere koje nosimo na sebi, na Instagramu i van njega? Kao civilizacija koja je još uvek pod čizmom (s visokom štiklom) tiranije izgleda, tek smo napravili iskorak na novo tlo, a to je svest o bitnosti mentalnog zdravlja
Povišena strašljivost, ljutnja, zamišljenost, želja da se ne ide u školu i ostane više kod kuće, ili, obrnuto, želja da se što više beži u vršnjačku grupu ili pak igranje igrica, ljutnja na roditelje bez vidljivog razloga, svadljivost – sve to i još mnogo toga su očekivane reakcije "smirivanja tla" posle dramatičnog zemljotresa koji nas je zadesio
