„Ruski ratnici sprovode ovu misiju po Božijoj zapovesti, misiju odbrane naše zemlje i našeg naroda“. To nisu reči nekog od ruskih careva u 19. ili početkom 20. veka, izgovorio ih je za Božić ruski predsednik Vladimir Putin aludirajući na invaziju na Ukrajinu ili, kako je u Moskvi definišu, specijalnu vojnu operaciju.
Regrutovanje Boga za ostvarivanje nacionalnih ciljeva postala je prilično inflatorna pojava, bilo da je reč o pravoslavcima (Putin), protestantima (Tramp), muslimanima sunitima (Erdogan), muslimanima šiitima (ajatolasi u Teheranu) ili Jevrejima (Netanjahu). Razlika između Putina i drugih je što je njegov cilj raspad ili gašenje NATO-a, dok su drugi koncentrisani na pojedinačne neprijatelje.
Svet bez NATO-a je prevashodno san Rusije, praktično od osnivanja Alijanse 1949. godine. U sovjetskom/ruskom kolektivnom doživljavanju geopolitike neprijatelj je po pravilu bio na zapadu, bilo da se radilo o Poljacima, Šveđanima, Prusima, Francuzima, Nemcima. Štaviše, NATO je idealno predstavljao sve neprijatelje Moskve zajedno.
Prethodno rečeno objašnjava zašto je prioritet Kremlja već 77 godina – sa izuzetkom Gorbačova i Jeljcina – bilo da se radi o Staljinu, Hruščovu, Brežnjevu, Andropovu ili Putinu, uništenje NATO-a ili barem njegova denigracija uz pomoć propagande. Srbija je primer par excellence uspešne anti-NATO kampanje u režiji Kremlja, direktnoj ili indirektnoj.
NATO je igrao veoma važnu ulogu u emancipaciji, demokratizaciji, akreditaciji pojedinih evropskih država, poput Italije, Portugala, Nemačke. Te zemlje, koje su se našle na pogrešnoj strani istorije u Drugom svetskom ratu, kroz članstvo u NATO-u izašle su iz međunarodne izolacije i povratile nacionalni dignitet. Slično je bilo i sa istočnoevropskim državama koje su sve pohrlile u NATO nakon kraha komunističke imperije.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
