Aleksandar Lebed, Sergej Jušenkov, Jurij Ščekočichin, Paul Klebnikov, Ana Politikovskaja, Aleksandra Litvinenko, Anastazija Baburova, Natalija Estemirova, Sergej Magnicki, Boris Berezovski, Boris Nemcov, Mihail Lesin, Dan Rapoport, Ravil Maganov, Pavel Antov, Jevgenij Prigožin, Aleksej Navalni… Spisak je imena ljudi različitih provenijencija, svetonazora, političkih opredeljenja i ambicija. Jedini zajednički imenitelj im je da su se u jednom momentu zamerili vladajućoj vrhušci u Kremlju. Smrt Navalniija transformiše autoritarizam u totalitarizam u Rusiji.
Komunistički diktator Josif Staljin koga je predsednik Rusije Vladimir Putin rehabilitovao uprkos činjenici da je pobio više Rusa nego nacistički Vermaht u Drugom svetskom ratu, je tvorac zlokobne opaske da je ubistvo jednog čoveka zločin dok je likvidacija desetina hiljada samo statistika. Sledbenici istorijskog optimizma bi rekli da je bolje da Putin sledi Staljinovu nego maksimu francuskog filozofa Žana Rostana: “Ko ubije jednog čoveka je kriminalac, ko ubije milion je osvajač a ko pobije sve, on je bog”.
Ko god da je na vlasti u Rusiji, car, generalni sekretar Komunističke partije ili predsednik, smatra da ne mora nikome da polaže računa a ni da odgovara za svoje postupke. Nekada mužici i boljševici a danas građani moraju da trpe sve jer ih u suprotnom čeka, u najboljem slučaju, egzil, zatvor ili psihijatrijska bolnica i gulag, ili smrt.
Osip Mandelštam, jedan od brojnih ruskih pesnika i slobodoljubivih intelektualaca koji su završili u komunističkim gulazima, pre nego što je postao statistički broj na nepreglednoj Staljinovoj listi ubijenih, stigao je da napiše: “Rusija je zemlja koja ubije svoje pesnike, ali je i zemlja koja rađa pesnike spremne da umru za svoje stihove”.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
