Kineski “drugi rajh”: Tajvansko pitanje i povratak u 1914.

Planetarnog rata neće biti do januara 2024. godine, a posle su svi scenariji mogući. Izbori za predsednika Tajvana, zakazani za početak sledeće godine, u dobroj meri će trasirati put ka daljem zaoštravanju odnosa između Pekinga i Tajpeja i posledično između Kine i Sjedinjenih Američkih Država, ili će doći do rashlađivanja sve zapaljivije retorike na dve obale Pacifika. Ako bi Kina zauzela Tajvan, to bi bio početak kraja američke dominacije na morima i okeanima i dolazak turobnih vremena za čitavo čovečanstvo jer više nijedna slobodna i demokratska zemlja ne bi bila sigurna. To znaju u Pekingu, ali u Vašingtonu i pogotovo Evropi, ima naivnih, kratkovidih ili korumpiranih koji veruju da ih se Tajvan ne tiče.

Komunistički režim u Džongnanhaju, kao i svi totalitarni sistemi, ne razume mehanizam funkcionisanja slobodnog društva i demokratije. Nije dovoljno korumpirati ko se da podmititi, nije dovoljno obećavati brda i doline, nije dovoljno regrutovati mafijaške organizacije, još manje kupiti novinare i medije za propagandu, ne pomažu ni pretnje, ni zveckanje oružjem, ni fingiranje opsade. Naprotiv, što više pritiska tu dugmad, Peking radi u korist kandidata koji imaju mnogo rigidniji stav prema Kini.

Peking na sve načine pokušava da utiče na rezultat izbora navijajući za Hou Ju Jia, kandidata Kuomintanga, iza koga stoji bivši predsednik Ma Jingđu, odnosno tajvanski političar sa najboljim odnosima u Džongnanhaju. Međutim, ni Kuomintang se ne zalaže za ujedinjenje sa Kinom, barem ne javno, već za održavanje statusa quo, baš kao što se ni Napredna demokratska partija ne zalaže javno za nezavisnost. Istina, kandidat tajvanskih “naprednjaka”, prilično različitih od srpskih, Vilijam Laj je mnogo radikalniji od aktuelne predsednice Caj po pitanju nezavisnosti i sa njim u predsedničkoj fotelji voda u Tajvanskom moreuzu će početi da vri. U igri je i treći kandidat Teri Gu, tajvanska verzija Silvija Berluskonija, uveren da je pravi čovek da pomiri Vašington i Peking u koristi i na dobrobit Tajvana. Jedno je sigurno – ko god da pobedi, Tajvan neće proglasiti nezavisnost, a ne može se sa istom sigurnošću tvrditi da Kina neće napasti Formozu. Drugim rečima, varnica novog planetarnog rata može da dođe samo iz Pekinga.