Teoretičari globalizacije iz devedesetih godina koji su zagovarali ideju da će razvoj globalne ekonomije, trgovine, povezivanje između naroda i zemalja doprineti proboju i političkih prava i sloboda u autokratskim, diktatorskim i kleptokratskim državama, nisu bili u pravu. Dogodilo se obrnuto – globalna ekonomija nije demokratizovala ni Kinu, ni Rusiju, ni Iran, ni Saudijsku Arabiju. Štaviše, broj autokratskih i diktatorskih država je porastao u svetu u poslednje tri decenije.
Kina je uspela, kao autokratska zemlja, koristeći korupciju, državnu pomoć, obaveštajne vojne i civilne službe za industrijsku špijunažu da postane druga ekonomija sveta i da stavi pod kontrolu brojne krucijalne primarne materije, među kojima i litijum na kojem se bazira nova tehnološka revolucija. Preko 80 odsto dostupnih zaliha litijuma na planeti u rukama je Kineza.
Odnos Zapada sa Kinom bio je uvek asimetričan. Kina je uživala sve pogodnosti statusa “najpovlašćenije nacije” u odnosima sa SAD i od članstva u STO i pristupa tržištu EU. S druge strane, Kina nikada nije otvorila u potpunosti svoje tržište za zapadne kompanije, banke, investitore, bilo da su u pitanju investicije ili uvoz. Kinezi se žale za carine koje je Tramp uveo na kineske proizvode, a Peking nije nikada smanjio visoke carine na zapadne uvezene proizvode. Oko investicija su bili krajnje selektivni, dozvoljavali su samo ulaganja u sektore gde im je trebalo da osvoje “know how”. Nisu nikada otvorili svoje granice za slobodan protok kapitala niti su dozvolili privatizaciju banaka po zapadnom modelu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
