Tog jutra spremao sam se malo duže, pa nismo krenuli istim tramvajem. Moja supruga i ja dvaput nedeljno prolazimo kroz isti igrokaz kada ona ide na posao, a ja na tročasovnu dozu holandskog. Idemo na drugu stranu grada, istim od četiri pre-metro tramvaja koji nam staju ispred kuće, i ona izlazi stanicu pre mene. Pošto putuje kraće, a i posao joj počinje pet minuta pre nego moj čas, ponekad krenemo zajedno, pa ja kao pravi štreber na čas stignem prvi, a ponekad se ja razvlačim pa idem sledećim tramvajem.
Pre-metro odmah posle naše stanice ide pod zemlju, tamo ostaje između deset i petnaest minuta, a kad izađe na površinu, znamo da smo na dve-tri stanice do cilja. Zato kad sam sâm na miru mogu da se udubim u čitanje na telefonu, dok se na prozoru ne pojavi dnevna svetlost. Taman sam se uživeo u još jednu analizu na temu kako i zašto moj omiljeni fudbalski tim opet igra loše, kada me je prekinuo njen glas. Tramvaj je, doduše, stajao već dva minuta na najprometnijoj stanici u gradu, ali to nije bilo ništa neobično, ako su minut-dva ispred rasporeda, vrlo često upravo tu sačekaju da to vreme prođe, da bi na Centraal, glavnu železničku stanicu, stigli tačno kada treba i pokupili brojne putnike iz zemlje i susedstva.
Ali čim sam čuo glas svoje supruge, trgao sam se, jer sam znao da nešto nije u redu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
