U krugu od četiri godine Iran je ostao bez nekoliko figura koje su u dobroj meri kreirale današnjicu Islamske Republike i postavile temelje za njenu budućnost: od harizmatičnog generala i komandanta pasdarana (čuvara tekovina Islamske revolucije) Kasema Sulejmanija do predsednika Ebrahima Raisija i šefa diplomatije Hoseina Amir-Abdolahijana. Kad tome dodamo da je vrhovni vođa Ali Hamnej već duže vreme teško bolestan i u dubokoj starosti, jasno je da se “vlast kotrlja teheranskim ulicama”. Izbor predsednika 28. juna je samo malo zagrevanje za mnogo važniji ispit za Islamsku Republiku: odabir trećeg ajatolaha.
Smrt predsednika Raisija imala je sve komponente drame i slabosti Islamske Republike: helikopter američke proizvodnje star više od pola veka, incident na granici sa Azerbejdžanom, turski dronovi i tehnologija na terenu uspešniji od iranskih. Vazdušni i pomalo bizarni smrtonosni incident izbacio je u prvi plan i dve prepoznatljive osobine Iranaca, bez obzira na to kojem bloku pripadaju: zajedljiva ironija i opsesija teorijama zavere. Nije moguće preživeti u režimima poput islamskog u odsustvu beskrupulozne ironije i autoironije, baš kao što je sasvim prirodno da u državi u kojoj vlast opstaje na lažima, ucenama, korupciji i goloj sili konspiracije padaju na plodno tlo.
Izbori za novog predsednika Irana velika su nepoznanica zbog izlaznosti birača. Poslednji izbori, predsednički (na kojima je izabran Raisi), parlamentarni i administrativni obarali su negativne rekorde po broju izašlih građana na biračka mesta, pogotovo u delovima Teherana gde već po pravilu izlazi manje od deset odsto birača. Reformistički i slobodarski deo iranskog društva je u (ne)izlaznosti na birališta pronašao najjače sredstvo da delegitimiše diktaturu islamskih konzervativaca i nosilaca islamske revolucionarne spomenice.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
