I onda posle nekog vremena dođe – “bum”

U Madridu će ga zauvek pamtiti po onom golu iz 1998. Kao heroja. Po onoj amstedarskoj večeri u kojoj je pronašao dovoljno pribranosti da anticipira odbitak Roberta Karlosa, jednim dodirom izbaci Anđela Perucija i potom Realu donese trofej evropskog prvaka, prvi posle 32 godine, toliko dugo čekan i sanjan. Čekan od onog trofeja iz 1966, kada je “kraljevski klub” pobedio Partizan.

U Srbiji će ga zauvek, osim po tome što je jedan od najboljih igrača kog su ovi prostori ikada videli, pamtiti i po onom promašaju iz 1998. Kao tragičara. Po Svetskom prvenstvu u Francuskoj, poslednjem na kom je naša država nastupila kao Jugoslavija i onom 52. minutu, kada je mogao da donese potpuni preokret i verovatno mentalno slomi Holanđane. Po onom projektilu od kog se, tako bar kaže legenda, prečka na stadionu u Tuluzu još s vremena na vreme zatrese, onako sama od sebe, kao što reumatičara lecne u zglobu pri promeni vremena.

Kao neko ko 1998 nije bio ni rođen, sve ove informacije potpisnik ovih redova zna isključivo zahvaljujući internetu. I ponekoj priči roditelja ili starijih kolega. U zavisnosti od konteksta u kom je smešten, Predraga Mijatovića će zauvek pamtiti i po pobedonosnom golu u Ligi šampiona, i po sjajnim partijama koje je pružao u dresu Partizana, u Valensiji i Realu, i po toj prečki na Mundijalu, ali to ni u kom slučaju nisu događaji i stvari po kojima će ga pamtiti generacije rođene posle 2000. godine ili neposredno uoči nje. One ga neće pamtiti ni kao heroja Madrida, ni kao Valensijino otkrovenje, ni kao tragičara Jugoslavije; one će ga pamtiti kao čoveka koji je odlučio da se, nakon trideset i kusur godina – možda baš onoliko koliko je Real čekao pehar prvaka Evrope – vrati u svoj Beograd (iako je i Podgorica isto tako njegova), u svoj klub. I to u trenutku kada bi to malo ko hteo.