U Italiji imamo tri grupacije koje popunjavaju galaksiju tvrde i ekstremne desnice: neofašisti, imaginarni fašisti i anti-antifašisti. Njima treba dodati i podvrstu “ur-fašista” po definiciji Umberta Eka. Takođe, južno od Alpa mit o Benitu Musoliniju kao velikom državniku koji je napravio par grešaka (savez sa Adolfom Hitlerom i rasni zakoni) u moru dobrih stvari, nažalost ima zabrinjavajuće mnogo pobornika, uključujući premijerku Đorđu Meloni i predsednika Senata Injacija la Rusu. Njih je teško kvantifikovati, ali sa sigurnošću može da se kaže da ih ima više od deset odsto. Dučeov zli duh lebdi i nad Drugom republikom kao što se provlačio kroz Prvu.
Neofašista u Italiji ima malo, ali ne toliko malo da bi mogli da se ignorišu. Par mikrostranaka i organizacija koje okupljaju neofašiste, najpoznatije su “Casa Pound” i “Forza Nuova”, nisu ni blizu da mogu da postanu parlamentarne stranke. Problem je što u vladajućim strankama, “Braći Italije” i “Ligi”, uvek postoji neko ko ima razumevanja za fašiste našeg doba, i što u njihove redove “zaluta” po neki fašista.
Imaginarni fašisti su posebna sorta i zastupljeni su u svim sektorima, od politike do intelektualnih i sportskih krugova. Predsednik Senata Injacio la Rusa je klasičan primer, ili bivši fudbaler Lacija i Vest Hema Paolo di Kanio. Reč je o osobama koje imaju nostalgiju ili sentimente prema Musoliniju, u privatnim razgovorima brane iz petnih žila “ventennio” (naziv za fašistički period Italije) a u javnim relativizuju kritike na račun totalitarnog režima, ali jasno stavljaju do znanja da su protiv obnavljanja fašizma.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
