U Italiji imamo tri grupacije koje popunjavaju galaksiju tvrde i ekstremne desnice: neofašisti, imaginarni fašisti i anti-antifašisti. Njima treba dodati i podvrstu “ur-fašista” po definiciji Umberta Eka. Takođe, južno od Alpa mit o Benitu Musoliniju kao velikom državniku koji je napravio par grešaka (savez sa Adolfom Hitlerom i rasni zakoni) u moru dobrih stvari, nažalost ima zabrinjavajuće mnogo pobornika, uključujući premijerku Đorđu Meloni i predsednika Senata Injacija la Rusu. Njih je teško kvantifikovati, ali sa sigurnošću može da se kaže da ih ima više od deset odsto. Dučeov zli duh lebdi i nad Drugom republikom kao što se provlačio kroz Prvu.
Neofašista u Italiji ima malo, ali ne toliko malo da bi mogli da se ignorišu. Par mikrostranaka i organizacija koje okupljaju neofašiste, najpoznatije su “Casa Pound” i “Forza Nuova”, nisu ni blizu da mogu da postanu parlamentarne stranke. Problem je što u vladajućim strankama, “Braći Italije” i “Ligi”, uvek postoji neko ko ima razumevanja za fašiste našeg doba, i što u njihove redove “zaluta” po neki fašista.
Imaginarni fašisti su posebna sorta i zastupljeni su u svim sektorima, od politike do intelektualnih i sportskih krugova. Predsednik Senata Injacio la Rusa je klasičan primer, ili bivši fudbaler Lacija i Vest Hema Paolo di Kanio. Reč je o osobama koje imaju nostalgiju ili sentimente prema Musoliniju, u privatnim razgovorima brane iz petnih žila “ventennio” (naziv za fašistički period Italije) a u javnim relativizuju kritike na račun totalitarnog režima, ali jasno stavljaju do znanja da su protiv obnavljanja fašizma.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
