Doba FNRJ donelo je jugoslovenskom fudbalu najbolje rezultate. Na tri vezana šampionata tokom pedesetih Plavi su završili između petog i sedmog mesta, 1960. su igrali finale prvog Kupa evropskih nacija, kako se isprva zvao Euro, pa osvojili olimpijsko zlato u Rimu (posle tri vezana srebra 1948-56), i konačno 1962. stigli u mundijalsko polufinale u Čileu.
Prvi znak problema javio se u kvalifikacijama za drugi Kup evropskih nacija, kada su Belgijanci pobeđeni dvaput, ali tesno, pre nego što se Švedska pokazala nepremostivom preprekom. Ali to su Šveđani, čiji plasman u finale SP 1958. mnogi možda pripisuju domaćinstvu, ali su na tri prethodna Mundijala jednom bili treći, a jednom četvrti, a njihov triling GreNoLi je pobedio FNRJ u finalu OI 1948, pa drmao Italijom pedesetih i pomogao Milanu da posle skoro pola veka pauze osvoji četiri scudetta i dva Latinska kupa.
Na putu ka Engleskoj ’66, prvom Mundijalu u SFRJ eri, jugoslovenskom timu rivali su bili Francuska, koja se sunovratila posle 1960. i igraće samo na jednom od sledećih osam velikih takmičenja, Norveška, koja na turnir nije stigla od pre rata, i neće još tri decenije, i Luksemburg, koji je doduše na putu ka 1964. imao svojih pet minuta slave – izbacio je Holandiju i ispao od Danske u majstorici, odigravši sa ovim rivalima zbirno 8:8 u pet mečeva – ali je ipak samo Luksemburg.
Sudar Tirketovih pulena za sudbinom zbio se 16. juna 1965. u Oslu. Jugoslavija je pobedila Luksemburg i Francusku kod kuće i držala kontrolu nad grupom, jer su svi ostali rivali već ispustili bodove. Očekivana pobeda nad timom, sastavljenim dobrim delom od amatera, dovešće Plave u idealnu poziciju.
Bila je to snažna ekipa čiju kičmu su činile Matekalove bebe – Šoškić, Vasović, Galić, Jusufi, Kovačević – četiri puta u pet godina prvaci zemlje i vicešampioni Evrope već godinu kasnije; bili su tu i Dinamovci Zambata, Belin, Škorić, deo tima koji je igrao dva finala Kupa sajamskih gradova i jedno dobio; takođe i proslavljeni OFK-ovci Skoblar i Samardžić. Protiv njih nalazila se gomila anonimusa, među kojima su Harald Berg, Egil Drillo Olsen i Niels Arne Eggen, na koje ćete naići u nastavku teksta, a sva 4 prethodna susreta Jugosloveni su dobili.
Legenda koja se prepričavala sve dok se zajednička zemlja nije raspala kaže da su na zagrevanju pred meč jugoslovenski igrači prepoznali jednog od konobara koji ih je služio tog jutra u hotelu. U skladu sa tim ušli su u meč ležerno i u narednih 90 minuta izvadili tri lopte iz mreže, a u suprotnu nisu smestili nijednu. Bila je to prva prava šamarčina jugoslovenskoj reprezentaciji na velikoj sceni, koja je bridela toliko, da su poslednjeg dana sa istim rivalom odigrali 1:1 u Beogradu i ostali ispod njega na tabeli. Nije ni bilo bitno, Francuska se u oktobru u Parizu osvetila za beogradski poraz, a dan pred kraj kvalifikacija overila mundijalsku vizu – to je jedino takmičenje koje su videli između 1960. i 1978, i na njemu uzeli samo jedan bod.
To nije sprečilo navijače, igrače i fudbalske radnike sa brdovitog Balkana da pred svako sledeće suočavanje nastupe veoma samouvereno i potcenjivački, što je najčešće dobijalo rezultatsko pokriće (bar u prošlom veku: 10-1-2, u ovom je 2-1-2, ali je obe ključne utakmice dobila Srbija, i to obe u Oslu). Sličan osećaj preneo se i na klupski fudbal.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
