„Za sve ono što smo voleli, što volimo i što ćemo voleti. Drugi program može da počne“.
Bio je poslednji dan 1971. godine, a Dragan Nikolić i Milena Dravić uigrano su u kamere završili svoju najavu. Pred njima je sedela i aplaudirala gomila apartička u isto krojenim odelima, sa istim debelim staklima pred očima, a njih dvoje – ona u maksi haljini, sa puf išaranim rukavima i ljubičastim nitima, on sa matching ljubičastom maramom ispod crnog sakoa širokih revera – i slikom su započeli iskorak.
Tako je u živote građana Jugoslavije – i 1,3 odsto te godine deklarisanih Jugoslovena među njima – ušao Drugi program televizije i to u koloru. Sedam dana ranije „TV Revija“ objasnila je onima koji nisu „vlasnici skupih televizora u boji“, da je dovoljno da kupe „takozvani konvertor, ulaganje koje će ih stajati 350 stotina dinara“ i tako razbiju crno-belu učmalost.
Na talasu pokušaja da se kreira „neka nova vrsta televizije“, Bora Mirković, tadašnji urednik programa pozvao je Srđana Karanovića sa idejom da napravi seriju o mladim ljudima iz Beograda, nešto što su tadašnji talentovani klinci videli kao priliku da naprave nešto poput Olmija, Formana, jugoslovensku verziju free cinema u Engleskoj i francuski novi talas. „Grlom u jagode“ biće naša, autentična verzija Duanelovih „400 udaraca“, i prva (i najbolja) takva priča o mladosti u epicentru jugoslovenske kulture.
Šezdesete u Beogradu će tako zauvek ostati u ramu koji su majstorski isklesali Karanović i Grlić, a naredna decenija zaslužiće da neke njene priče budu prikazane u boji. Ovo je jedna od njih, iz godine u kojoj su Milena i Dragan najavili šareniju budućnost, za samo 350 stotina dinara.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
