Pre trideset i jednu godinu, moja se rodna zemlja i zvanično raspala u krvavom sukobu. Brzom secesijom jedne, druge, pa onda i treće republike, sunčane zrake detinjstva zamenili su tmurni oblaci ratnih devedesetih. Redovi za mleko, benzin, prazni rafovi, sankcije, kriza, Jezda, Dafina, sve su to stvari koje su mi oblikovale rano tinejdž doba.
Međutim, bio sam dovoljno mlad, i dovoljno glup tj. neobrazovan da te stvari ne ostave velikog traga na meni. Danas kad se setim svega toga, te slike mi više nalikuju na neku morbidnu slikovnicu istorijske tematike nego na nešto kroz šta sam prošao. Sredinom prve decenije dvehiljaditih, na poziv prijateljice držao sam predavanje u jednoj antverpenskoj višoj školi o životu pod sankcijama devedesetih, i nikada neću zaboraviti šokirana lica studenata dok sam im dočaravao slike iz Beograda 1993. Došlo mi je da ih prekinem i da im kažem, dobro bre ljudi, pa nisam bio u tunelima Vijetkonga, nije baš bilo toliko strašno. Da sam samo pet-šest godina stariji, verujem da bih i te kako razumeo njihove reakcije. Ovako – teško.
Jedna stvar mi je, međutim, još onda ostavila gorak ukus u ustima, i toga ću se uvek sećati. Izbijanjem ratnih dejstava na području bivše SFRJ, srpski i crnogorski sportski kolektivi izbačeni su iz evropskih takmičenja. Naš sjajni fudbalski tim vraćen je 1992. iz Švedske, košarkašima je oduzeta mogućnost da brane evropsku i svetsku titulu (o OI u Barseloni da ne pričamo), a Zvezda i Partizan provešće duge tri sezone u kontinentalnoj izolaciji. I zato i danas kad me neko pita na ovu temu, vatreno sam protiv ikakvih sankcija za sportiste. Jer znam koliko sam tada kao klinac bio razočaran.
Naš se rat nekako i završio, ali ostali nisu bili te sreće.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
