“Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke. Orijent je divno čudo i najveći užas, jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena, nego krivuda i treperi.”
Čitaće klincima oko sebe ove rečenice, dok kucka čibukom o stari hrastov sto, da ga isprazni od zaostalih mrvica duvana. U gustom dimu će se pomaljati glava čoveka koji je ostario, sede brade i brkova malo požutelih od duvana. Biće to jedna od slika distopije o kojoj se danas snimaju filmovi i pišu zastrašujući scenariji realne politike. Jer će najveća distopija biti da sve ostane ovako kako je danas. Da herojima naroda budu oduzeti čitavi životi, hirurški odstranjeni samovoljom bahatog vladara. Ne pomaže ni kalifornijsko sunce, kada čovek stari daleko od svog doma. Od jedinog mesta gde je svoj.
Zatvoriće Hakan Šukur te 2050. Andrićevu knjigu sa turskim pričama, koja mu je ostala još iz vremena kada je, kao najbolji fudbaler u istoriji svoje zemlje, na nekom drugom kontinentu radio kao ulični prodavac knjiga, u pauzama od vožnje Ubera.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
