Tog jutra obe su dobile dugo čekano unapređenje. Među njima nema razlike u kvalitetu i stručnosti, dobro i vredno rade svoj posao godinama. Međutim, razlikovala ih je reakcija. Jedna je bila srećna i ponosna postignućem, a druga… kao da se ništa nije desilo. Onda je sebi rekla – moram bolje.
Počela je više da radi misleći da dosadašnji tempo nije dovoljan, osećajući negde duboko u sebi da sada mora da bude svega više, da bude sve brže i bolje. Nije zastala ni na trenutak da oda priznanje sebi i uživa u uspehu. Ubrzo ju je stigao burnout, ali to sada nije tema. Biće, kada potraži pomoć.
Postoji pozitivni perfekcionizam (prva devojka) i negativni ili maladaptivni perfekcionizam (druga devojka). Mnogi žive u iluziji da je perfekcionizam po sebi “zlo” koje je vesnik mentalnih problema i raspada odnosa sa drugima (i sobom), ali nije baš tako. U svom pozitivnom svetlu, on može doprineti ličnom blagostanju, jer se po postizanju uspeha za kojim teže, ljudi osećaju srećno, ponosno, zadovoljno. Da, svedočimo i njegovoj tamnoj strani za koju mnogi slobodno ocenjuju da je sve većih razmera. U toj minus fazi uglavnom nema onog ko se dobro proveo. To se vidi na primeru ljudi kojima ništa nije dovoljno dobro, za koje sve može bolje i koje prati osećaj da je savršenstvo tu, odmah iza ugla.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
