Na dan kada sam doktorirala, čekala sam vesti sa konzilijuma o prognozi bolesti moje majke. Neko bi rekao da kosmos pokušava nešto da mi poruči time što u jednom danu treba da se radujem oko velikog posla koji je konačno iza mene dok istovremeno strepim od onoga što budućnost nosi. Nisam ljubitelj komunikacije sa kosmosom niti lekcija koje nam univerzum servira, pa sam velikom danu odbrane doktorske disertacije prišla u stilu koji mi je poznat, a i reč “odbrana” ga dobro opisuje – borbeno i sa nadom. Ako je kosmos i imao za mene neku poruku za koju verujem da nije slučajna, to mora da je bila nova Konstraktina pesma “Novo, bolje”, koju sam čula tog dana i čiji su stihovi odzvanjali u mojoj glavi kao neka bizarna replika na situacije u kojima sam se našla od jutra pa sve do večeri.
Ako ste ikada gledali seriju “Ali Mekbil”, onda se sećate kako se na važnim sastancima ili suđenjima, advokatici koja je glavni lik javljaju neobične i nadrealne slike i scene onoga kako bi se događaji mogli odigrati kada bi samo pustila kontrolu i dozvolila sebi da bude malo blesava. E baš u tom stilu i ja zamišljam kako na dan odbrane svoje disertacije sebi i drugima izgovaram stihove iz Konstraktine pesme.
Ali pre nego što vas provedem kroz ovaj, za mene veoma važan dan, hajde da krenemo iz početka, a početak je smešten u period mukotrpne izrade doktorske disertacije i nade u novo, bolje (Konstrakta, 2024) sutra koje me čeka nakon što je odbranim. Meseci uoči prezentovanja rada komisiji mogli su da stanu u par stihova:
Novo, bolje, brže, veće, više, jače evo sa’će
Bolje nego dobro, bolje nego dobro…
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
