Sedele smo u mojoj dnevnoj sobi i uz vino pretresale po ruinama njene veze sa likom za kog se ispostavilo da je sam crni đavo po tome kako ju je tretirao. To je bila jedna od onih veza koje započnu kao najslađa romantična komedija. Posle par meseci su se već uselili zajedno, a posle još par pobegla je glavom bez obzira kad je shvatila da lik s početka veze i ovaj od sad nemaju ništa zajedničko.
Ona se, kao i većina ljudi u toj situaciji, sada šopala po sopstvenoj glavi i govorila stvari kao što su: „Ne mogu da verujem da nisam odmah videla s kim imam posla. Sad iz ove perspektive pobegla bih mnogo ranije.” Ja sam joj, poput nekog mudraca, posle gutljaja vina i kratke dramske pauze, izgovorila rečenicu: „A jebiga, najskuplja stvar u životu je perspektiva.” Pošto inače nisam baš takav mudrac i sklonija sam da u ovakvim situacijama glasno psujem, pretim i razrađujem osvetničke fantazije, počele smo da urlamo kao šiparice nad istinom koju sam tako nehajno izgovorila, uz jedno sto pedeset zapanjenih „jebote!”. Onda me je ona naterala da tu rečenicu zapišem u telefon, što i jesam.
Od tad sam se puno puta vraćala na tu jednostavnu istinu – da je perspektiva najskuplja stvar u životu. Kada neku situaciju, odnos, osobu za koju ti je u jednom periodu života bila aktuelna jedna percepcija, u jednom trenutku počneš da posmatraš sasvim drugim očima. I nikad se ta promena očiju, to jest percepcije ne desi jednostavno ili lako, već najčešće nakon neke krize ili brodoloma, posle kog taj odnos preživi ili ne preživi.
I onda, sa tom naknadom pameću i činjenicom da je posle bitke lako biti general, skloni smo da se udaramo po glavi i silnim čudom čudimo kako je moguće da to nismo videli ranije. A nismo videli jer nismo mogli da vidimo, jer ne možemo da vidimo pre nego što je za to vreme.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
