Ššš, može gore. I, koliko puta ste ćutali da biste sačuvali sebe, drugog, svet od tog „gore“? Ćuti da ne naljutiš već ljutu mamu, ćuti dok ne vidiš je li šef raspoložen, ćuti što nemaš dostojanstvenu platu ili penziju, jer…mogla bi biti manja. Čemu nas je sve strah da se nadamo, da ne bismo izgubili ono što ionako nije dovoljno?
Kada ste zahvalni na onome što imate i zadovoljstvo pronalazite u malim stvarima, shvatajući da stvarno može gore, pa vaša situacija nije toliko loša, to je jedno. Međutim, „Ćuti, može gore“ nije to. Kako kaže filozof i psihoterapeut Jovana Zjačić, to je princip koji služi da normalizuje ono što je već loše i ućutka osobu koja na to reaguje.
„To je ono kada nam na priču o mobingu na poslu roditelji kažu: ’Makar imaš ugovor zastalno, ne znaš kako je teško naći posao danas’, ili kada na problem sa emotivno nedostupnim i hladnim partnerom prijatelji odgovore: ’Takav je, pusti ga, neke žene muževi tuku.’ Merilo prihvatljivog stalno se spušta, a naše nezadovoljstvo relativizuje, kao da uvek postoji još jedan podrum ispod nas, čak i onda kada smo već u paklu. Partnerstvo se procenjuje prema tome ima li batina, posao prema tome ima li plate ili ugovora, a politička situacija u zemlji prema tome što su nekada ljude slali na Goli otok“, objašnjava ona.
Jovana Zjačić kaže da „ćuti i trpi“ može da oslobodi odgovornosti onoga ko nanosi štetu, a optereti onoga ko je podnosi. Onda šef nije odgovoran da prestane da ponižava – radnik je odgovoran da očvrsne. Ukućani nisu odgovorni da podele posao – domaćica je odgovorna da sve postigne i, naravno, ostane prijatna.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
