Vozila sam se taksijem, dok je navigacija na ruskom govorila vozaču kuda treba da skrene. S obzirom na to da se ova radnja dešava u Zagrebu, ruski nije baš nešto što se često čuje na ulici. Taksista je tokom cele vožnje ćutao, a onda je na jednoj raskrsnici napravio prekršaj. Ruku na srce, raskrsnica je totalno konfuzna i do dana današnjeg ne znam gde je pogrešio, ali sam na osnovu besnog trubljenja i gestova rukom u fazonu „jesi li ti normalan” od strane drugih vozača shvatila da je ovaj uradio nešto što nije smeo. Prošli su, a on je nesigurno usporio, dok mu je ruka krenula ka dugmetu za paljenje pozicije, za slučaj da mora da stane. Nije morao da stane, naravno, ali bio je toliko uznemiren da je automatski mislio da će sad neko da ga zaustavi i nešto ga pita, verovatno ne baš prijateljskim tonom.
Kad je video da je sve okej, promrmljao je valjda nekakvo izvinjenje u mom pravcu, a ja sam htela da ga zagrlim jer mi ga je bilo žao. Pošto nam je vožnja bila pri kraju, setila sam se kako mogu da ga malo obradujem i pokušala da iz moždanog naftalina izburlam skromno poznavanje ruskog koje vučem još iz osnovne i srednje i makar mu zahvalim na vožnji na njegovom maternjem jeziku. Znala sam da bi mu se to moglo svideti jer i ja volim da čujem svoj maternji, iako živim u zemlji u kojoj se govori skoro isti jezik. Ali, ipak. Na izlasku sam mu rekla: „Spasiba”, nakon čega se okrenuo ka meni sa širokim osmehom i rekao nešto na ruskom što je prevazišlo moje kapacitete razumevanja tog jezika, na šta sam se samo blentavo nasmejala i sa potpuno pogrešnim akcentom rekla: „Dasvidanja”. Njegov osmeh se proširio za koji milimetar, a ja sam izašla iz auta, s nadom da sam mu makar za isti takav mali milimetar ulepšala jutro.
Istini za volju, nisam baš uvek ovako empatična osoba. Međutim, kontekst mog života ovih dana je takav da duboko saosećam sa svim migrantima i pridošlicama iz drugih zemalja, iz jednog krajnje sebičnog razloga: trenutno sam u istoj situaciji kao i svi ljudi koji imaju samo privremeno rešen status u zemlji u kojoj žive. A kada si takav, što bi Sting rekao, „legal alien”, tvoja percepcija se menja. Percepcija čega? Pa, svega. Ali pre nego što se vratimo na percepciju, hajdemo malo do onih koji su sušta suprotnost upravo pomenutima, a to su – članovi britanske kraljevske porodice.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
