Autori knjige “Psihijatrija i bioskop“ Gabard i Gabard su napisali: da psihijatrija nije postojala, filmovi bi morali da je izmisle. I zaista, kad bolje razmislimo, i u filmovima i u psihijatriji fokus je oduvek bio na mislima, osećanjima, motivaciji i ponašanju ljudi. Postoje brojni razlozi zbog kojih su psihijatri i psiholozi pokazivali interesovanje za proučavanje sedme umetnosti, međutim jedan od najznačajnijih je bio otkriti prikrivenu poruku koju neki film nosi.
Francuski režiser Žan Lik Godar je jednom rekao da bioskop nije niti život niti umetnost, već nešto između oba. Svakako je mali broj filmova sa temom psihijatrije imao umetničke aspiracije, a još manje ih je predstavljalo stvaran život, međutim upravo je balans između pomenute dve oblasti ono što je dalo niz filmova iz domena zabave, užasa, i mora se čak priznati, imalo i obrazovne vrednosti.
Generalno je prvobitni cilj filmova bio zabavnog karaktera, međutim kako je dvadeseti vek odmicao, tako su psihodinamski koncepti zauzimali značajne tematske oblasti u filmovima, predvođene, mora se reći, Vudijem Alenom.
Zaista, film ima katartičku moć te može gledaocu pružiti mogućnost da doživi brojne emocije, identifikuje se sa junacima, i ujedno dati uvid kako je to boriti se sa nekim psihopatološkim fenomenom. Jer ne mora film nužno da obrađuje temu iz psihijatrije, generalno svaki film prezentuje dinamiku likova, njihove interpersonalne i intrapsihičke konflikte, njihovo individualno i kolektivno nesvesno, te ukoliko se upotrebljava na adekvatan način film zaista može da posluži kao psihoterapijski ili pak psihoedukativni metod.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
