Nema, kažu, gore kletve od one „dabogda imao, pa nemao“. Nema, jer teško da išta boli koliko gubitak onoga ko se voli ili onoga što se voli. Interesantno je i kako stepen te ljubavi neretko pojmimo tek sa gubitkom. Ne kaže se džaba „shvatiš šta si imao tek kada to izgubiš“.
S druge strane, verujem da svi imamo i poneko iskustvo tipa „mislio sam da će mi gubitak posla/raskid teško pasti, ali sam zapravo osetio olakšanje i shvatio da ništa izgubio nisam“. Može se dakle reći da se razmere gubitka mere veličinom praznine koju on napravi.
Matematičkim ili biznis jezikom rečeno, što je bila veća dobit, veći je i gubitak. Da nastavimo u istom tonu… Što je bila veća (emocionalna i svaka druga) investicija, opet je veći i gubitak. Pored uloga i dobiti, težinu gubitka određuje i stepen u kome je on bio (ne)predvidiv i (ne)očekivan.
Nikada gubitak nije lak, ali kada znamo da sledi, spremamo se za udarac. Stežemo srce da ne pukne. Stežemo mišiće da izdrže udar i spreče ili bar ublaže pad. Kad udari iznenada il’ brzinom metka, onda i neki milikalibar može da rani više i obori lakše. Intenzitet gubitka, pa i to da li ćemo (pro)pasti ili s obe noge čvrsto (stručno rečeno uzemljeno) ostati „postojano kano klisurine“ umnogome zavisi i od toga koliko je to što smo izgubili nadoknadivo.
Možemo li jednostavno da kupimo drugo, nađemo drugog, ili ne postoji ništa što bi moglo da nadomesti izgubljeno? Može li išta da popuni ili makar zakrpi tu rupu? Ako to sada nije moguće, da li će ikada biti? Možemo li ikada biti celi?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
