Neki ljudi tvrde da ne sanjaju. Baš nikad. Čak i kad se trgnu, ništa.
Ni crnobelo, ni u boji, ni fragmente, ništa.
Ma koliko njih bilo, a tvrde da ih ima 6,5 odsto populacije koji kažu da ne sanjaju, stručnjaci govore drugačije: svi sanjamo, samo se najčešće delimično sećamo ili ne sećamo, a neki nikad.
Teorija kaže da pet minuta nakon sanjanja zaboravimo polovinu snova, deset minuta kasnije zaboravi se 90 odsto snova. Ništa čudno, zaboravljamo i masu sopstvenih misli, jer mozak ih smatra beskorisnim pa ih odbacuje, kako je svojevremeno objašnjavao istraživač snova Ernest Hartman, nekadašnji profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Tafts.
Shvatili smo, ako se i nečega sećamo, sećaćemo se fragmenata, likova ili nekih čudnih slika, priča, nemogućih situacija, noćnih mora, osećaja koji se javio. Sećamo se da su to neke uvrnute priče, ili more, neki stvarni likovi, neke senke ili najčešće, svakodnevni ljudi i događaji. Možda ste sanjali da vas neko juri, da letite i padate, da vam ispadaju zubi, da vam je porasla kosa, neki san vam se ponavlja. Tokom korone, kolektivno smo imali more i morice.
Ali sad trik pitanje: sećate li se da ste sanjali svoj telefon od kojeg se ne odvajate skoro ni kad idete na WC šolju (priznajte, muškarci, ni tada), kompjuter ili tablet? Ko još sanja svoj ajfon, samsung, huavei i ostale lemi-sjaomi-mi-mi-mi…? Da li iko, hm?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
