“Šta cviliš više?! Sad je stvarno dosta! Plačeš zbog gluposti, dokle?” Slušali su kako jedna osoba drugu gađa ovim mecima, dok su patili svoju muku, bez ijedne suze. Kao da su sve već odavno isplakali. Ima onih koji ne mogu da plaču. To ne znači uvek da sa njima nešto nije u redu, niti da su usamljeni u tome. Naprotiv.
Premda nema zvanične statistike, nemogućnost plakanja smatra se učestalom pojavom. Dok neki plaču samo u „svoja četiri zida”, postoje i oni koji to ne mogu ni pred sobom. Uzroci su razni, pa je objašnjenje za izostanak suza individualno. Faktori mogu biti medicinske, psihološke i socijalne prirode, a iza ove pojave uglavnom je mnogo mogućih razloga koji su u međusobno složenom odnosu.
Ukoliko se izuzmu razlozi medicinske prirode, kao i oni koji zavise od fizičkog okruženja i vremenskih uslova, priča se bazira na psihologiji i sociologiji. I ne, neće zbog isključenja fiziologije postati jednostavnija.
“Neki ljudi su više onako stoički raspoloženi, ne mogu da izraze emociju, uvek su stameni. Nekada bi se to reklo za neke osobe da ređe plaču. Evo ja retko plačem. Uglavnom na sahranama i tako za film. Ja sam jedan od tih. I to samo na sahranama kada neko drži govor. Samo mi to smeta, tada mi proizvodi tu jaku emociju. Na primer, na sahrani mog oca, trebalo je da čitam govor koji sam napisao i mislio sam da ću to moći; profesor sam na fakultetu, držao sam milion govora – ali tada me je glas izdao i nisam mogao, bez obzira na to što sam hteo. Nije plakanje ali znate kada vas telo izdaje i neće da proizvodi reči”, priča docent sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Nikola Petrović.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
