Pre nego što sam počela da pišem ovaj tekst, postavila sam pitanje ljudima u svom neposrednom okruženju, šta je tačnije: Da li je srednje odraslo doba vrhunac života te sve nakon toga ide nizbrdo? Ili pak najbolje tek dolazi s obzirom na to da zrelost (da ne kažem starenje) bolje obuhvata proživljeno iskustvo većine ljudi? Kao što sam očekivala, dobila sam oprečne odgovore, od onog poznatog “sve je mnogo lakše kad si mlađi…”, preko toga da su četrdesete vrhunac života jer bi do tada trebalo da budemo ostvareni na svim poljima (emotivnom, finansijskom, poslovnom..), potom da nas iskustvo koje godinama stičemo čini mudrijim te samim tim imamo bolju kontrolu prvenstveno nad emocijama. I tako dalje. U suštini, nisam dobila konkretan odgovor, jer zapravo takav i ne postoji. Međutim, čitajući različite članke koji manje-više obrađuju ovu temu, ono što mi je privuklo pažnju jeste naslov koji govori u prilog tome da sa godinama naše emocije jenjavaju te se shodno tome mnogo teže zaljubljujemo i teže ostvarujemo ljubavne veze. Drugim rečima, mnogo teže i ređe doživimo onaj vatromet od emocija, koji nas “pomuti”, ne da nam mira, i koji po rečima pojedinih mojih kolega zaista liči na pretpsihotično stanje. Takođe, nije retko bilo verovanje da, zajedno sa opadanjem fizičkih i mentalnih sposobnosti, sreća i kapacitet za romantičnu ljubav opadaju sa godinama, pa samim tim i taj osećaj uzbuđenja koje mladost sama po sebi nosi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
