Čuvajte se jalovosti užurbanog života, rekao je Sokrat u neko veoma davno i veoma drugačije vreme. Pitam se šta bi rekao da nas vidi sad. Ako postoji bolest savremenog doba, onda je to svakako užurbanizam. Ako neko ne krene na prvi sekund zelenog, odmah kreće hor sirena uz refren od psovki. Ne samo da ne zastajemo da pogledamo izloge (ili jedni druge), već sve ređe stajemo i kad sretnemo ljude koje znamo. Koliko im puta samo uz trk i u prolazu viknemo „e ‘de si / kako si” praćeno onim obaveznim „izvini, žurim / kasnim”? Koliko li se često, a da toga nismo ni svesni, pretvaramo u Alisinog zeca koji dok gleda na sat i juri, propada u rupu gubeći se u povelikoj zemlji čuda – zemlji punoj čuda od obaveza.
Stalno negde žurimo i počesto pričamo o vremenu. Ne o onom „britanskom” već o vremenu koje „leti ili juri”, vremenu koje moramo mnogo unapred da planiramo i zakazujemo (čak i kada je druženje u pitanju), vremenu iz one „ma gde da nađem vremena”, vremenu za koje ne znamo kada je prošlo il’ proletelo. Neretko sanjamo (ili sebe zavaravamo tom pričom) o momentu kada ćemo malo usporiti ili vremenu koje ćemo imati i lepo iskoristiti radeći ono što volimo, a za šta nikada nemamo, pogađate, vremena!
Pored bukvalne žurbe i jurbe, stalno prisutne utehe da ćemo usporiti i predahnuti „čim ovo završimo”, tu je i pritisak da stvari obavimo brzo i „što pre”. Često gusto pakujemo raspored, namećemo prekratke rokove, a onda požurujemo i sebe i druge užasavajući se kašnjenja i obilno hraneći i tenziju i nestrpljenje. Osećamo stalan stres i pritisak, a telo živi dobrano zaglavljeno u stanju urgentnosti i opasnosti od katastrofe koja bi usledila ako ne stignemo i zakasnimo. Naravno da tu nema realne katastrofe, ali naš um pogrešno interpretira i katastrofizira, a naše ubrzano i „navijeno telo” ne daje ni prostora ni mogućnosti da zastanemo i preispitamo te potencijalne katastrofe. Pošto srce ubrzano lupa, mišići ostaju stegnuti, a dah ubrzan, ono im čak često daje i za pravo.
Kao jedan od Alisinih zečeva i neko koga je ljudska priroda uvek interesovala, morala sam da se zapitam odakle sve to dolazi, odnosno kako neko „oboli” od užurbanizma. Kako verujem da sve treba posmatrati sistemski, tragala sam za objašnjenjima i faktorima u ličnosti, porodici, lokalnoj zajednici, široj društvenoj pa i globalnoj zajednici. Hajde onda brzo da preletimo kroz te faktore i iskustva iz prakse i istraživanja.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
