Tarlou Vid je bio jedan od velikih političkih stratega svoga vremena. Tokom nominacije za predsednika SAD 1860. nadgledao je karijeru senatora iz Njujorka Vilijama Stjuarda, izrazitog favorita Republikanske stranke. Na konvenciji u Čikagu, Vid je prikupljao podršku uobičajenim žarom i fokusiranošću, posećujući delegate po njihovim hotelskim sobama. Statistika je bila na Stjuardovoj strani, pa je slavlje već bilo isplanirano. Govori napisani. Ali politička atmosfera se promenila preko noći i prilikom trećeg kruga glasanja, mlad i relativno nepoznat advokat Abraham Linkoln pobedio je uprkos lošim izgledima. Bio je to ogroman udarac za Stjuarda i najveće razočaranje u Vidovom životu.

Linkolnovu moć prepoznali su mnogi istoričari kao najtrajniju moć među svim predsednicima SAD. Razmišljajući o njemu, Vid je napisao da je Linkoln uvek bio taj koji se susretao sa svima, saslušao ih, slobodno su razgovarali, a čitao je i sve što su mu pisali. Njegova trajna moć sastojala se u razumevanju osećanja drugih ljudi, piše Deker Keltner, profesor psihologije i sociologije na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, inače utemeljitelj naučnog pristupa teorije moći, u svojoj vrlo neobičnoj knjizi “Paradoks moći – Kako stičemo i gubimo uticaj i moć” (Psihopolis, 2022).

Razumevanje emocija, empatija, zahvalnost… samo su neki od principa koji dovode do sticanja trajne moći.