Kako se suočiti sa strahom

Desile su se dve nezapamćene tragedije. Jedna od njih je u toj meri nepojmljiva da čak ni zakonodavac nije predvideo takvu mogućnost!

Šta činiti nakon ovakve traume? Kako razmišljati u procesu isceljenja? Kojim se principima rukovoditi? Mnogo se o tome govorilo. Nažalost, došlo je i do ozbiljne podele među roditeljima i građanima… država je povlačila haotične i čini (mi) se besmislene poteze. Upravo zbog navedenog, verujem da je važno na jednom mestu izreći bitne principe o kojima treba voditi računa kada mislimo o traumatizaciji i procesu isceljenja.

Krenuo bih od toga šta nam trauma čini. Trauma nas preplavljuje, u momentu dok doživljavamo traumatsko iskustvo osećamo se slomljeno, zgaženo, ranjeno. Dok ga doživljavamo, ne možemo da mislimo, ne možemo da „integrišemo iskustvo”, naš mozak (i naše pamćenje) funkcioniše drugačije. Nekoga/nešto smo izgubili – bližnjeg, sliku o svetu, sliku o sebi, sopstveno dostojanstvo. Nakon traumatskog iskustva naša slika sveta je promenjena. Udario nas je auto dok smo prelazili ulicu, odjednom ta ulica postaje zastrašujuće mesto, opljačkani smo u parku kroz koji smo prolazili svaki dan, odjednom taj park postaje zastrašujuće mesto, ali sada su i drugi ljudi potencijalna pretnja; roditelj nas zlostavlja – sada je pretnja i biti vezan za nekoga, osloniti se na nekoga, imati potrebu za ljubavlju. Menja se i naša slika o sebi. Činjenica da smo traumatizovani sa sobom nosi i osećanje nemoći, a koje u nepovoljnom scenariju ima tendenciju ka generalizaciji, što se manifestuje kao preplavljujuće osećanje sopstvene nemoći i ugroženosti. Konačno, ono što je najmanje očigledno, nakon traumatskog iskustva ne samo da svet postaje preteći, već i naš um postaje zastrašujuće mesto! I to je verovatno najmanje očigledan, a za isceljenje ključan aspekt traume!

No, ostavio bih za trenutak traumatizaciju po strani i krenuo bih da se pozabavim jednostavnijim, ali fundamentalnim fenomenom, koji ukoliko ne razumemo, nećemo biti u stanju da u celosti razumemo ni traumatska iskustva, ni proces isceljenja. Pričaćemo o strahovima. Naime, strahovi mogu nastati na više načina. Mogu biti posledica negativnih/traumatskih iskustava, bilo da su ona direktna (npr. ujeo me je pas i nakon toga se plašim pasa) ili posredna (svedočio sam takvom događaju). Mogu biti urođeni, npr. strah od jakog zvuka, od visine… Mogu biti i razvojni, npr. strah od stranaca (krajem prve godine). Konačno, mogu imati nekakvo simboličko značenje, koje nam nije u punoj meri jasno, npr. neko se plaši otvorenog prostora a da mu nije jasno zašto, ili neko ko se plaši golubova. Sledeća bitna stvar vezana za strahove jeste da se svi strahovi prevazilaze suočavanjem (ili ekspozicijom, kako se to stručno kaže). Verujem da je to opštepoznata stvar.

Međutim, možemo se suočavati na mnogo načina, od kojih će samo neki biti efikasni. Iskustvo rada sa ljudima me uči da ljudi intuitivno u polovini slučajeva umeju da razlikuju koji od pristupa će biti efikasan, a koji neće, a da gotovo nikada nisu u stanju da ekspliciraju ključne principe koji im mogu pomoći da tu razliku naprave. Zamislimo da se neko plaši pasa, i to da se više plaši većih nego manjih pasa. Možemo zamisliti puno protokola suočavanja, ali uzmimo za ovu priliku dve varijante koje bi bile „korak po korak”. U jednom slučaju bismo krenuli odmah od velikog, zastrašujućeg psa (npr. odraslog rotvajlera), ali bismo postepeno povećavali vreme suočavanja (npr. 3 s, 10 s, 20 s, 30 s, 1 minut…). U drugom slučaju bismo krenuli odmah sa dugim suočavanjem (npr. 45 minuta), ali bismo krenuli od malog psa koji nije zastrašujući (zamislite štene labradora). Sutradan bismo uzeli nešto većeg psa… i tako bismo s vremenom birali sve većeg i većeg, dok ne dođemo do onog zastrašujućeg psa sa početka. Ipak, u svakom pojedinačnom slučaju suočavanje bi bilo dugo (npr. pomenutih 45 minuta). Pitanje je naravno koji od navedena dva protokola je bolji. Vodite računa da su oba „korak po korak”, pri čemu u prvom odmah krećemo od „strašnog stimulusa”, ali postepeno povećavamo vreme, dok u drugom odmah krećemo od dugog suočavanja (npr. 45 minuta), ali postepeno povećavamo koliko je stimulus strašan! Ljudi često misle da je stvar individualna, ali nije. U pitanju je fundamentalna zakonitost vezana za strahove. Pojednostavljeno rečeno mogli bismo je formulisati na sledeći način:

Svi strahovi se leče suočavanjem, pri čemu je suština da pojedinačni akt suočavanja traje dovoljno dugo da do olakšanja dođe tokom, a ne nakon suočavanja.

Suština je u tome da je naše emocionalno uslovljavanje asocijativnog (učimo da li je pas opasan ili nije) i iskustvenog karaktera (razum se tu slabo pita). Ako je suočavanje trajalo kraće, tj. ako smo ga prekinuli pre no što je došlo do olakšanja (u čijoj osnovi je navikavanje-habituacija), ono je pre štetno nego korisno (ako govorimo o procesu prevazilaženja strahova). Naše emotivno, asocijativno pamćenje uči da je „pas opasnost”, a da je „spas u bežanju”. U skladu sa tim i prekid školske godine nakon što su se deca vratila u škole je u najmanju ruku beskoristan (za one koji su se navikli), a najverovatnije za neke i štetan (za one koji su krenuli da prevazilaze strah, ali ga nisu u punoj meri prevazišli)!

Nije eksplicirano, ali jeste sadržano u prethodnoj zakonitosti i sledeće: pojedinačno suočavanje ne sme biti retraumatizirajuće. Šta to u stvari znači? Dve su praktične implikacije. U suočavanje ne treba krenuti dok se akutni simptomi nisu umirili (npr. napadi anksioznosti ili nesanica nakon traumatizacije) i u suočavanje treba krenuti uz nečiju podršku (a kako bi samo suočavanje bilo što je moguće manje zastrašujuće).

Vratimo se sada na pitanje traumatizacije i njenog prevazilaženja. Šta se dešava sa našim umom nakon traumatskih iskustava? Postoji još jedan aspekt reagovanja na takva iskustva koji nije toliko očigledan. Naime, sećanja na traumatske događaje su specifična, kvalitativno različita u odnosu na naša uobičajena sećanja. Ona su fragmentisana, neintegrisana, obično vezana za pojedinačne specifične čulne utiske (npr. sećamo se mirisa koji smo osetili u toj situaciji, neke konkretne slike, specifičnog zvuka) i, što je najvažnije, kada nam se vrate, toliko su intenzivna da imamo doživljaj da se traumatska situacija ponovo dešava. Već smo rekli da nakon takvih iskustva svet (ulica, park, autobus) postaje zastrašujuće mesto, ali se to ne zaustavlja na tome. Nakon traumatskog iskustva i naš um postaja zastrašujuće mesto! U njemu žive sećanja na traumatični događaj. Ukoliko nismo „obradili i integrisali” traumatsko iskustvo, naš um ostaje mesto terora. Najbanalnija, periferna (čulna) asocijacija može izvući u prvi plan traumatsko iskustvo (npr. do bombardovanja 1999. godine bio sam pošteđen saznanja da trolejbus koji prolazi ulicom u kojoj živim zvuči kao raketa koja se približava). Postajemo zarobljeni u začaranom krugu bežanja od sećanja i njihovih proboja (intruzija).

Kako prevazići? Iskoristio bih metaforu. Zamislite da su naša sećanja kuća sa puno prostorija. U jednoj od njih su bolna iskustva vezana za traumu. Ako ovu sobu izbegavamo, ne možemo imati istinski, već samo uslovni mir upravo zbog pomenute tendencije da banalne, periferne asocijacije mogu „slomiti” vrata ove sobe i preplaviti nas uznemirujućim sećanjima. Kako pristupiti ovom delu sećanja? Iskoristio bih pomenute zakonitosti efikasnog suočavanja sa strahom. Potrebno je ići „malo po malo”, sećanje po sećanje, vratiti se u njega (tj. suočiti se sa njim) i, što je posebno važno, ostati u kontaktu sa svakim pojedinačnim sećanjem sve dok na nivou doživljaja ne dođemo do tačke da osetimo da se to dogodilo, a ne da se sada događa! Važno je napomenuti da je ovde dvostruki proces u pitanju. Sa jedne strane jeste strah i suočavanje sa strahom, a sa druge strane jeste gubitak i suočavanje sa njim, što podrazumeva tugovanje.

Za kraj, pomenuo bih i jedan podatak vezan za odnos traumatizacije i suicida, a koji osvetljava izuzetno značajan aspekt ovog fenomena. Naime, uporedimo tragične gubitke (najmilijih) sa jedne strane i seksualno zlostavljanje sa druge strane. Iskustvo pokazuje da su pokušaji suicida značajno češći kod ljudi koji su žrtve seksualnog zlostavljanja no kod onih koji su izgubili svoje najbliže, iako se gubitak najbližih (rekao bih sa pravom) vidi kao najteža forma traume. U čemu je tajna?

Neki veruju da je suština u tome što su ljudi nakon seksualnog zlostavljanja najčešće preplavljeni osećanjem stida (između ostalog), a što čini da o svojoj traumi ćute. Na taj način se zatvara ključni kanal isceljenja, a to je međuljudski odnos u kojem se osećamo dovoljno sigurnima da o svojoj traumi govorimo i da zajedno sa nekim (u koga verujemo) posetimo i one najmračnije delove našeg uma (i naših sećanja) u kojima naša sećanja na traumu žive. Odnos poverenja predstavlja meru sigurnosti koja omogućava da suočavanje (u ovom slučaju je to suočavanje sa sećanjima) bude podnošljivo, a što kroz vreme dovodi do tugovanja (za koje je opet neophodno suočavanje) i prevazilaženja traume (a što se na fenomenološkom nivou prepoznaje kroz doživljaj – „to je nešto što mi se dogodilo” vs. „to je nešto što se i dalje događa”). Svemu navedenom je potrebno dodati i prevazilaženje generalizovanog osećaja nemoći, a što se na fenomenološkom nivou prepoznaje kao razlika između „potpuno sam nemoćan” i „u odnosu na neke stvari u životu sam nažalost nemoćan, ali postoje drugi aspekti života na koje mogu uticati i u okviru kojih se mogu zaštititi”. To je još jedan razlog zašto je suočavanje (u ovom slučaju sa životom i izazovima koje život nosi) presudno u procesu prevladavanja traumatskih iskustava.

Konačno, ne treba zaboraviti da je presudno u tome ne biti sam! Siguran odnos sa bližnjima je prirodan kontekst u kojem dolazi do isceljenja.