Prošlog vikenda sam bila u jednom zanimljivom koktel baru u kome se piće ne bira sa liste nego se barmenu kažu preferirani ukusi i on napravi nešto da se u to uklopi. Zvuči kao zabavan koncept, ali kad sam otpila gutljaj prvog pića, po mojoj meri napravljenog, i kad sam rekla: „U redu je ovo“, barmen mi je oteo čašu i rekao: „A ne, ne može da bude u redu, mora da bude savršeno!“ Napravio je novi koktel, ali bio je previše gorak. Kad sam shvatila da mi ni treći nije savršen, prestalo je da bude zabavno i počela je lagana agonija. Kako da mu kažem da mi se i ovaj ne sviđa i da li da mu uopšte kažem? Vidim da se baš trudi, a meni nije toliko bitno. Da li da priznam da ne znam šta je za mene savršeni koktel, jer ih inače ne pijem? Zašto ne znam šta želim od koktela i kako je moguće da sam došla do ovih godina, a da to ne znam?!
Sve su to misli koje su mi proletele kroz glavu pre nego što sam shvatila da se zapravo nalazim u veoma smešnoj situaciji. Uspela sam i u koktel baru, gde sam došla da se opustim, da se osećam kao da sam na testu. Ipak, ako se stavi u kontekst svih ostalih izbora u životu i problema koji oni mogu da izazovu, priča baš i nije toliko smešna. Naprotiv.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
