Zašto nam je tako teško da razgovaramo kada se ne slažemo?

Pre nekoliko nedelja naišla sam na video u kome dva superstara iz potpuno različitih oblasti – Ester Perel, psihoterapeutkinja koja radi s parovima, i Juval Noa Harari, filozof koji se bavi problemima savremenog društva – razgovaraju o polarizaciji u međuljudskim odnosima. Ova tema je meni posebno zanimljiva jer parovi koji dolaze na terapiju uglavnom dolaze upravo takvi – zaglavljeni u razlikama, naelektrisani i potpuno nemoćni da konstruktivno reše svoja neslaganja. S druge strane, svakodnevica nam je u poslednje vreme više nego ikada zasićena polarizacijom: „mi i oni“ na protestima ili mitinzima, čak, „mi i oni“ među roditeljima dece u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Polarizacija nema identične uzroke i mehanizme razrešavanja u partnerskim i širim društvenim odnosima, ali ima nekih sličnosti i zbog toga je danas više nego ikada potrebno o njoj razgovarati.

Kada se parovi razilaze, vrlo često ćemo čuti da su razlog „nepomirljive razlike u karakterima“. To deluje kao vrlo logično, ali suštinski nije tačno. Razlike će se svakako ispoljiti tokom zajedničkog funkcionisanja, ali ostaje otvoreno pitanje da li su one bile tu od početka ili su tokom vremena nastale. Sistemska perspektiva kojoj pripadam, kaže da se razlike javljaju u odnosu sa protokom vremena, ili tačnije, da način na koji se odnosimo prema razlikama intenzivira njihovo prepoznavanje i posledično problematičnost.