Ovih dana politika je nešto što prilično okupira moju pažnju, ali i pažnju mojih klijenata i ljudi koji me okružuju, čak i onih koji do sada nikad nisu marili za teme tog tipa. Sve je počelo tako što smo svi zajedno pokušavali da se nosimo sa teškim emocijama koje su u poslednjih mesec dana izazvali događaji spolja, a ne iz naših ličnih života. Društvene teme postale su deo priče o mentalnom zdravlju. Meni kao nekome ko misli iz sistemske perspektive to je jedino logično, s obzirom na to da kontekst u kome živimo oblikuje i naš mentalni prostor. Ipak, primećujem da vlada opšta zbunjenost i iznenađenje, što i nije tako neobično s obzirom na bizarnost istorijskog trenutka u kome živimo.
Donedavno se često moglo čuti da je jedini način da se sačuva mentalno zdravlje zaštita od toksičnog i nasilnog narativa koji postoji u našem političkom životu. Iako se načelno nikad nisam slagala sa tim, uhvatila sam sebe kako lagano odustajem od višegodišnjeg vikend rituala iščitavanja svetog trojstva nedeljnika koji izlaze četvrtkom, izbegavam dnevnike i političke emisije i informišem se zahvaljujući prijateljima koji za razliku od mene imaju Tviter, po principu „rekla-kazala“. I nije tome doprineo moj prebukirani raspored, ni nedostatak pažnje koji su kod svih nas proizvele društvene mreže. Moju političku apstinenciju izazvalo je osećanje krajnje bespomoćnosti u kontaktu sa političkim dešavanjima, a onda i medijskim izveštavanjem o njima. I u tome izgleda nisam usamljena.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
