Živimo u društvu narcistokratije koje visoko vrednuje uspeh, prestiž, takmičenje, novac, individualizam, lični interes, a veoma nisko vrednuje prosocijalno, altruističko i empatično ponašanje. Sa pojmom narcisistokratije prvi put sam se srela u sjajnoj knjizi „Razoružavanje narcisa” autorke Vendi Behari; njime je objasnila da narcisističko ponašanje predstavlja imperativ savremenog društva. U pokušaju da razumem osobine koje su svojstvene narcisističkom poremećaju ličnosti čitala sam sve, od kliničkih protokola i studija do knjiga koje je napisala doktorka Ramani Duvarsula koja je svoj život posvetila ovoj tematici.
Izučavajući ovu temu pomislila sam kako većina nas priča o narcisima kao da su to tamo neki ljudi koje pokušavamo bolje da razumemo kako bismo bili veštiji u svom privatnom životu ako se sretnemo sa nekim od njih. Međutim, ako živimo u narcisističkom društvu, kako kažu pomenute autorke, u prilog čemu govori činjenica da je 2018. godine Oksfordov rečnik izabrao reč „toksično” za reč godine (kojom se često opisuje narcisističko ponašanje), onda se nameće pitanje da li smo možda mi (i naša deca) ti ljudi o kojima čitamo. Niko od nas ne živi u socijalnom vakuumu, što pokreće temu koliko smo zapravo kritički nastrojeni prema pomenutim vrednostima, a koliko ih nesvesno i sami usvajamo kao normu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
