Tekst koji je objavio The Atlantic za Velike priče priredila je Jelena Vujković.
Ceo život, Virdžinija Rutlidž je za sebe smatrala da ima adiktivnu ličnost. Njena prva zavisnost bila je od alkohola. Nakon što je izlečila alkoholozam u svojim ranim tridesetim godinama, zamenila je piće za hranu i šoping. O tome je razmišljala konstantno. Potrošila bi 500 dolara na organske namirnice, a na kraju bi ostale netaknute, pokvarene u njenom frižideru. “Nisam mogla da izbegnem krajnosti”, rekla je. Kada bi obavljala kupovinu u Targetu, impulsivno bi kupovala sve što joj ne treba – sveće, višak šminke, proizvode za negu lica – korpa bi se brzo napunila.
Ranije ove godine, počela je da uzima semaglutid, nakon što joj je prepisan lek za mršavljenje. Kolokvijalno, ovaj lek nazivaju i Ozempik, iako je to samo fabrički naziv za semaglutid koji se prodaje za lećenje dijabetesa. Njene misli o hrani su se smirile. Smršala je.
A jednog dana kada je otišla u nabavku, shvatila je da je iz prodavnice izašla sa samo četiri stvari, po koje je zapravo i došla.
“Nikada ranije nisam to uradila”, rekla je. Želja za impulsivnom kupovinom je potpuno nestala. Nekadašnja potreba za pićem, takođe, nije uskočila kao zamena. Po prvi put u njenom životu – sve njene žudnje i impulsi su nestali. Bilo je to kao da joj se upalio prekidač u mozgu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
