Srbija između Orbana i Micotakisa

Mađarsko “protiv” na glasanju u Savetu Evrope o prihvatanju prijave Kosova za članstvo u toj organizaciju oduševilo je Vučića više od ukrajinske uzdržanosti, iako je Ukrajina apsolutno zavisna od zemalja koje su priznale Kosovo. Ukrajina i dalje ne priznaje Kosovo, dok Mađarska uprkos ovom “protiv”, još nije postala “otpriznavačica”. Velike sumnje Srbije probudila je Grčka uzdržanost, iako Grčka već dugo kao nepriznavačica ima razvijenije odnose sa tzv. Kosovom od mnogih priznavačica. Samo da ne bude “Micotakise Turčine” kao što je bilo “Milo Turčine”. Tek bi bilo cinično da Grčka prizna Kosovo a da uslov Atine za to bude da se Brisel obaveže na “Micotakisov datum” – da će Srbiju primiti u EU 2033. nezavisno od ostatka Zapadnog Balkana.

Emocije su varljiva stvar u politici: kako smo samo bili šokirani kad su nam 1995. na košarkaškom prvenstvu Evrope u Atini, Grci zviždali na dodeli medalja, a što je još gore – aplaudirali Hrvatima. Nekoliko desetina hiljada ljudi tu noć je pred grčkom ambasadom u Beogradu (u Francuskoj ulici) skandiralo – “Kipar je turski”. Dobro, stvari su se ubrzo normalizovale pa smo opet ušli u zonu dobrih, po nekima i bratskih odnosa. Glasanjem u Savetu Evrope protiv prijema molbe Kosova, oduševila nas je i Gruzija. Da li to zaista znači da bi Srbi masovno bili protiv kad bi otcepljene gruzijske autonomije, Abhazija i Južna Osetija, sutra ušle u sastav nove savezne države Rusije i Belorusije, ako je naprave Putin i Lukašenko? I koliko zaista realno, a ne samo deklarativno, većinski građani Srbije i njihovo političko rukovodstvo navijaju za teritorijalni integritet Ukrajine? Ako je bar sedamdeset odsto ispitanih građana Srbije protiv uvođenja sankcija Rusiji, da li mislite da je i toliko za teritorijalni integritet Ukrajine? Ili nešto manje. Valjda i bez empirijske analize osećate kontradiktornost i hipokriziju.