Tragedija u školi “Ribnikar” i tragedija koja se desila u selima Dubona i Malo Orašje su nam i dalje nepojmljive. Siguran sam da nam se ponekad desi da uhvatimo sebe u neverici. Kao da proveravamo da li se to zaista desilo.
Pored ogromne praznine koju su ostavile u životu onih koji su najbliže povezani sa svim žrtvama, one su stvorile i osećaj velikog gubitka kod svih građana. U tom trenutku, dotadašnji život kao da je stao. Iako se život nastavio u svojoj spoljašnjoj formi, svi smo na neki način ostali u tom trenutku. U pozadini svakodnevnih aktivnosti okupirani smo pitanjem kako su u društvu nastale okolnosti u kojima dominira nasilje u svim oblastima života. Kako smo se, kao ona poslovična žaba, postepeno navikavali na sve dramatičnije oblike nasilja koje je odavno otišlo izvan granica normalnosti. I kako je “nevidljiva ruka” tog sveprisutnog nasilja dovela do tragičnih događaja u kojima su prekinuti životi dece.
Muči nas osećaj odgovornosti zbog svih situacija kada smo prihvatili neprihvatljivo sa varljivom nadom da se radi o incidentima koji neće postati stalni deo našeg života. Kada smo živeli u uverenju da nas se ne tiče to što trenutna vladajuća elita uz otvoreno nasilje i ponižavanje svih drugih urušava sve segmente društva i sve institucije. Kada smo verovali da možemo da se povučemo u svoj privatni svet i da će nasilje ostati izvan zidova koje smo podigli oko njega.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
