Tragedija u školi “Ribnikar” i tragedija koja se desila u selima Dubona i Malo Orašje su nam i dalje nepojmljive. Siguran sam da nam se ponekad desi da uhvatimo sebe u neverici. Kao da proveravamo da li se to zaista desilo.
Pored ogromne praznine koju su ostavile u životu onih koji su najbliže povezani sa svim žrtvama, one su stvorile i osećaj velikog gubitka kod svih građana. U tom trenutku, dotadašnji život kao da je stao. Iako se život nastavio u svojoj spoljašnjoj formi, svi smo na neki način ostali u tom trenutku. U pozadini svakodnevnih aktivnosti okupirani smo pitanjem kako su u društvu nastale okolnosti u kojima dominira nasilje u svim oblastima života. Kako smo se, kao ona poslovična žaba, postepeno navikavali na sve dramatičnije oblike nasilja koje je odavno otišlo izvan granica normalnosti. I kako je “nevidljiva ruka” tog sveprisutnog nasilja dovela do tragičnih događaja u kojima su prekinuti životi dece.
Muči nas osećaj odgovornosti zbog svih situacija kada smo prihvatili neprihvatljivo sa varljivom nadom da se radi o incidentima koji neće postati stalni deo našeg života. Kada smo živeli u uverenju da nas se ne tiče to što trenutna vladajuća elita uz otvoreno nasilje i ponižavanje svih drugih urušava sve segmente društva i sve institucije. Kada smo verovali da možemo da se povučemo u svoj privatni svet i da će nasilje ostati izvan zidova koje smo podigli oko njega.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
